“U književnom svetu ne računa se kakav si i šta radiš, već kako te drugi vide. A ovu sliku najčešće grotesknu i pogrešnu, vrlo pojednostavljenu, fabrikuju ti strpljivi prijatelji i neprijatelji s kojima si u suživotu. Osrednji su pobednici u ovom poglavlju. Ako o nekom piscu slušaš samo lepe priče, ako ga svi vole i prihvataju, možeš biti potpuno siguran da se njega niko ne plaši, da mu svako pruža ruku samo da bi se pokazao velikodušnim jer, na kraju krajeva, on i nije značajan. Sabraća ne dozvoljavaju sebi nikada da pohvale one koji su bolji ili jednaki njima. Zato treba i da hvališ a ne samo da psuješ, da ne bi izgubio kredibilitet, oni koje hvale izabrani su s velikom pažnjom između onih koji nisu agresivni, od onih mlakih fabrikovanih od ‘sofisticiranih lingvističkih zavrzlama’, kako je govorio Selindžer, dok su oni koji su, zapravo dobri, okruženi čuvenim ‘sanitarnim kordonom’: ili se o njima uopšte ne govori ili se mnogo govori, ali iza leđa (jer, kako se kaže, ja sam čovek od jednog komada, sve što kažem ja to radim iza leđa), ili stalnom kononadom psovki da se malo spuste na zemlju.”
Mirča Kataresku, “Lepe strankinje”
