„Previše smo, jebena, srednja klasa da bismo bili izgubljeni“, uzviknuo je jedan od junaka knjige Život posle boga Daglasa Koplanda. Čini se da je Kopland, kao autor kultne knjige Generacija X o ljudima rođenim nakon bejbibumera, znao šta govori. On, zapravo, nikada nije pričao o generacijama i besmislena su sva trvenja oko toga kada prestaju bejbibumeri, a započinju eksevi (kao i današnje rasprave o granicama između milenijalaca, Y generacije i indigo dece). Suština njegovog pisanja nisu generacije, već klase. Ona srednja. Zarobljena između svetova.
„Stvar je u tome da smo svi mi, ukoliko nismo s prijateljima ili porodicom, lutke koje govore, beskonačno ponavljajući iste otrcane i dosadne izraze: ’Zdravo, kako ste’ ’Jel vruće napolju?’ ’Ne preterujte s radom!’“
Koliko ta, prokleta, a sveta, srednja klasa može biti usud svedoči i slučaj britanske književnice Džejn Ostin. Naime, Lusi Vorsli, voditeljka na BBC-u kao i na kanalu Viasat History, tvrdi kako ugledna spisateljica iz džordžijanskog vremenskog perioda nije imala (heteroseksualne) seksualne odnose zbog rigidnog klasnog sistema u kome je živela.
„Ljudi dugo vremena žele da saznaju da li je večita usedelica imala seks sa muškarcima“, piše Vorsli u svojoj knjizi Džejn Ostin kod kuće (Jane Austen at Home). „Odgovor je gotovo izvesno odričan.“
Kao ćerka uglednog bračnog para Džejn Ostin je bila deo gospodskog staleža – široko rasprostranjene srednje klase koju je činilo niže plemstvo i buržoazijski zemljoposednici.
Lusi Vorsli objašnjava kako su žene nižeg socijalnog statusa od onog kojem je pripadala Džejn Ostin praktikovale seks pre braka, dok se žene iz više klase se nisu ustručavale pred preljubom. Međutim, za pripadnike gospodskog staleža trudnoća pre braka bila bi ravna kraju sveta.
Teško da bi iole normalan čovek poželeo da bude pripadnik srednje klase, zar ne? Međutim, najgore je to što, makar na početku, nismo u mogućnosti da biramo. Neko se rodi u Severnoj Koreji, neko u Srbiji, a neko, pak, u srednjoj klasi. Kao i u slučaju Srbije, tako je i u slučaju srednje klase – ako je na vreme ne napustiš posle možeš da radiš sve osim da odeš iz nje. Čovek otupi, navikne se, čula mu oslabe, životna energija splasne, žudnja za pravim život se izgubi i u jednom trenutku nađe se zarobljen tu gde jeste. U srednjoj klasi. Zombiran. Otupeo. Zauvek.
„… jer mi smo bili srednja klasa i bio sam vaspitan u uverenju da nas naš socijalni status štiti od velike nesreće. Može čovek da ponekad ostane bez prebijene pare – kome se to nije desilo – ali ne možete nikad biti siromašni ka prava sirotinja: sirotinja s vašima i bez zuba. Vaši geni bi to odbacili. Ako skliznete preduboko, zar vas ne bi porodica vratila u život nekom pozajmicom, ili pomoći, ili bilo čime što vam je potrebno da ponovo stanete na noge?“
Upravo o tome govori Dejvid Sedaris u svojoj zbirci priča/eseja Kalipso, koju je u prevodu Lazara Macure, objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
U pitanju su priče pisane iz prvog lica, Dejvida Sedarisa lično, priče o sredovečnom životu u srednjoj klasi. Dejvid i njegov partner (kasnije i suprug) Hju žive bezbrižan život dvojice pedesetogodišnjaka. Kao da ništa ne može da pokvari njihovu idilu. I ne može. Srednja klasa, setite se. Fokusiran na porodicu, Sedaris se u ovim pričama bavi svojim roditeljima, sestrama, bratancima i sestričinama i njihovim porodičnim okupljanjima i posetama. Autor se fokusira na posete koje porodica (ili Porodica) učini njima u njihovoj britanskoj kući u Saseksu kao i u vikendici Komad mora na Smaragdnom ostrvu na američkoj obali.
„… jer iako sam često gubio veru u sebe, nikada nisam izgubio veru u svoju porodicu, uverenost da smo u suštini bolji od drugih. To je staro verovanje, koje nisam ozbiljno preispitivao još od kasnog puberteta, ali još uvek držim do njega. Naš klub je jedini čiji član oduvek želim da budem, tako da nisam mogao ni zamisliti da ga napustim. Udaljavanje na godinu-dve bilo je razumljivo, ali želeti tako očajnički da se isključiš, da sebi oduzmeš život?“
Kao dete pravoslavnog imigranta iz Grčke Sedarisov otac je za ideju vodilju imao ulazak u srednju klasu. U tome je, zahvaljujući svojoj štednji i radu, uspeo. Na taj način je svoju decu osudio na život bez života. Život u kome ne mogu zaista da propadnju, život u kome je uspeh gotovo neminovan, život iz koga nema izlaza. Ma šta uradili, ma koliko se trudili da pobegnu, neće u tome uspeti. Čak i Dejvidova sestra Tifani koja je izlaz iz ovoga videla u narkomaniji, klošarenju, odbacivanju svega materijalnog i, kada se sve pokaže kao uzaludno, samoubistvom, nije uspela da pobegne iz srednje klase. Oni su je, makar u svojim snovima i pričama, vratili kao duha koji je i dalje sa njima. Vo vjeki vjekov.
„Ko bi mogao da zamisli te 1966. godine da ćemo se jednog dana voziti kroz južnu Englesku, a da niko od nas nije ostvario budućnost koju smo za sebe predviđali? Ejmi nije postala policajka, čemu se toliko nadala. Liza nije postala medicinska sestra. Niko nije imao punu kuću posluge niti dresiranog majmuna surlaša, pa ipak smo bili uspešni, zar ne?“
Banalni razgovori, dijalozi bez smisla, pravila radi pravila, okoštali ustaljeni običaji, glasanje za ili protiv Obame i(li) Trampa, stah od bolesti i smrti…. Deluje kao tamnica? I jeste.
„Nije stvar u tome što je naš otac čekao tako dugo da osvoji naša srca. Stvar je u tome da je uspevao.“
Međutim, iako na prvi pogled tako deluje, Kalipso nije mračna, nihilistička knjiga i kratak pregled raspadanja. Naprotiv. U pitanju je lako čitljiva zbirka (izmišljenih i stvarnih) anegdota iz života jednog sredovečnog belog gej muškarca iz predgrađa koji svoje grčko poreklo, poslove, korišćenje opijata, opsesivno ponašanje i život u Francuskoj i Engleskoj koristi kao inspiraciju za skečeve i priče o kojima piše i koje, na javnim nastupima, priča publici širom sveta. Često ga, zbog njegove autoironijske pozicije učesnika u svemu o čemu priča i piše, porede sa Vudijem Alenom, ali to bi bilo pogrešno reći. Vudi Alen i Dejvid Sedaris imaju sasvim različit humor. Sedarisov humor je, makar za nas koji pripadamo generacijama nakon bejbibumera i eskeva, mnogo bliži nama, neposredniji, direktniji, oštriji, ironičniji… Sve ono što i očekujemo od humora u ovom 21. veku.
„Vrlo je čudno da vas seronjom nazove neko ko vas ne zna, a ipak vas savršeno poznaje.“
Kalipso možda započinje pomalo sporo (i oporo), ali sve veoma brzo pretvara u jedan urnebesan stendap nastup gde se smešne anegdote, duhovite opaske i šokantno zabavni zaključi smenjuju i olakšavaju nam da progutamo sve gorke pilule koje nam autor takođe nudi u ovim tekstovima. Sve to stvara osećaj da ne čitamo knjigu, već da sedimo u publici dok slušamo Sedarisa koji nam sa bine pripoveda priče o svojim sredovečnim i srednjeklasnim članovima porodice. Jer Kalipso (osim imena kornjače koju je autor nahranio svojim, ilegalno odstranjenim, tumorom) jeste i naslov zbirke priča o porodici.
Piše: Milan Aranđelović