Možda i nije čudno što je Sofija Kopola dešavanje svog filma Izgubljeni u prevodu o usamljenim dušama smestila baš u Japan. Ta ostrvska zemlja, sa svojom specifičnom kulturom, istorijom i običajima, nama Zapadnjacima, često deluje kao neka druga planeta.

Japan je zemlja koja nalazi na čak 6.852 ostrva i ostrvaca koji se prostiru na površini dužoj od 3000 kilometara u pravcu sever-jug. Krajnji sever Japana se nalazi na geografskoj širini kao i Kanada, dok se jug nalazi u ravni sa Kubom. Zato je Japan zemlja snažnih kontrasta kada su u pitanju atmosfera i pejzaž, zemlja u kojoj se sukobljavaju netaknute lepote Japanskih Alpa i priobalnih zona koje su pune života i sibirska surovost na severu i suptropske vlage ostrva na jugu.

Japan je naseljen negde oko 30.000 godina pre nove ere. Sa sigurnošću se može reći da su prve kulture počele da nastaju oko 12.000 godina pre nove ere. Naučnike i danas zbunjuje narod Aino koji naseljava Hokaido, najsevernije japansko ostrvo. Oni su viši, svetlije puti i kosmatiji od drugih Japanaca. Veruje se da potiču od sibirskih ili mongolskih naroda jer njihov jezik ima sličnosti s jezicima koji se govore u Sibiru. Bili su lovci i ribari koji su u kolibama od trske, bambusa i kore drveta, živeli na obalama. Obožavali su Boga planinskih medveda, Boga mora i morskih životinja, Boginju ognjišta. Verovali su da će odvratiti zle duhove od novorođenčadi tako što bebama neće davati nikakva imena, već su ih po rođenju nazivali uvredljivim rečima kao što su „izmet“ ili „starkelja“. Dete bi dobijalo pravo ime tek nakon što napuni dve ili tri godine.

Japan je poznat i kao zemlja borilačkih veština gde svaka veština odgovara određenom „putu“ koji bi trebalo da razvije određene moralne ili duhovne vrednosti. Tako da, na primer, postoji karate kao „put prazne ruke“, džudo je poznat kao „nežni put“ dok je aikido „put životne energije“.

Kada smo već kod puteva valjalo bi spomenuti i „put cveća“ ili ikebanu. U pitanju je umetnost cvetne kompozicije. Prva škola ove veštine nastala je u 15. veku. Osnovao ju je jedan budistički monah iz Kjota kako bi odredio pravila u vezi sa cvetnim darovima upućenim Budi. Postoji preko pedeset različitih vrsta buketa, za sve životne prigode.

Legenda kaže da je carski Japan, u 7. veku pre nove ere, osnovao car Džinmu mitski potomak Boginje Sunca i Boga mora. Zato Sunce, još od tada pa do danas, krasi vladarske barjake. Stanovništvo je ispovedalo neki oblik animizma i šamanizma koji će potom prerasti u šintoizam. U 3. veku pre nove ere arhipelag je uspostavio bliske odnose sa susednom Kinom, što će u najvećoj meri uticati na japansku kulturu. Uprkos tehnološkim i trgovinskim doprinosima Kina će ostaviti veliki uticaj tek u 6. veku s uvođenjem budizma i pisma. Budizam je u Japan stigao sa Budinom statuom koju je korejski kralj poklonio japanskom kolegi. Tokom nekoliko decenija , budizam i šintoizam su se međusobno „nadmetali“: prvu religiju upražnjavala je elita sa carskog dvora, a drugu narod da bi u 8. veku budizam postao zvanična državna religija. Danas se budizam deli na trinaest glavnih i čak pedeset i šest sekundarnih škola. U 20. veku se pojavljuju škole koje su veoma opasne, poput sekte Aum koja je odgovorna za napad sarinom u tokijskom metrou 1995. godine.

Prve biljke čaja u Japanu su zasađene u 12. veku. Danas je poznato čak deset vrsta zelenog čaja, a njegovo ispijanje predstavlja pravu umetnost. Prvi trag koji svedoči o čajnoj ceremoniji poklapa se sa uvozom zelenog čaja iz Kine. Budistički monasi koristili su ovaj čaj kako bi ostali budni i meditirali, plemići i ratnici pili su ga tokom raskošnih zabava. U 14. I 15. veku zen učitelji su ustanovili izuzetno jednostavan ritual za ispijanje čaja. Ali pravim umetnikom ispijanja čaja smatra se Sen-no Rikju koji je primenio načela zen budizma na degustaciju ovog napitka. Prema ovom ritualu, rustičan dekor, ograničen na jedan jedini cvetni aranžman, odmereni pokreti i skromne posude bi trebalo da podstaknu buđenje lepote. Čitav protokol može trajati i do četiri sata. On podrazumeva dva služenja čajem i jedan lagani obrok. Zvanice za to vreme kleče na tatamijama (debela prostirka koja služi kao tepih). Domaćin pali vatru od drvenog uglja i priprema čaj elegantnim i ritmičnim pokretima, koji blagotvorno deluju na opuštanje prisutnih. Vode se razgovori o dopadljivosti prostora, spokojnoj atmosferi ili kvalitetu posuđa. Zvanica prihvata posudu s čajem uz naklon glavom, spušta je na levi dlan i okreće ka spolja šaru koja je ukrašava. Kada ispije čaj, briše rub posude prstima, okreće šaru ponovo ka sebi, spušta posudu na tatami, a zatim je ponovo podiže, divi joj se i vraća je nazad domaćinu.

Frizure su u Japanu i kod muškaraca i kod žena nekada služile da označe društveni položaj ili funkciju. U sedmom veku je uspostavljen i kodeks frizura na dvoru. Svaka boja ukrasa koji se nosio u kosi odgovarala je određenoj osobini. Crna je simbolizovala mudrost, a ljubičasta moralnu uzvišenost. Ne bi trebalo napominjati da je upravo ova potonja bila najprestižnija. Punđa se nosila na čak trideset i šest načina u zavisnosti od pola, društvenog položaja, ali i događaja koji se obeležavao. Ako izuzmemo sumo rvače danas Japanci više ne nose tradicionalne frizure. Jedini čuvari tradicionalnih frizura su gejše. Mada, zbog komplikovanog načina pravljenja ovih frizura i gejše danas uglavnom koriste perike.

Na celoj planeti hrana može biti slatka, slana, gorka ili kisela. Međutim, u Japanu postoji i umami. U pitanju je neprevodiva reč koja označava ukus koji se može pronaći isključivo u Japanu. Ovaj ukus je povezan s prisustvom glutamata, a sličan je ukusu mesnog bujona.

Osim posebnog ukusa, Japanci neguju i specifičan vid turizma koji ne postoji nigde drugde u svetu. U pitanju je hanami – običaj praćenja cvetanja stabala trešnje na najlepšim mestima u Japanu. Teško je reći odakle zaista potiče ovaj običaj, ali Japanci sa najvećim oduševljenjem prate napredovanje belog i ružičastog talasa kroz svoju zemlju. Mnogi odlaze na odmor u proleće i kreću na svojevrsno veliko hodočašće posvećeno prirodi. Radio i televizijski kanali i internet stranice iz dana u dan vode evidenciju o cvetanju trešanja. Posetioci se grabe za mesta pred najupečatljivijim prizorima, pa je nekada neophodno tamo stići i u samu zoru. Trešnje najpre cvetaju na Okinavi, najjužnijem ostrvu, često već od januara, zahvaljujući suptropskoj klimi. U Tokiju cvetanje dostiže vrhunac u martu. Ovaj cvetni festival završava se u maju, na severu, na ostrvu Hokaido. Brojni fotografi se svake godine takmiče ko će napraviti bolji snimak. U blizini Nare, na planini Jošine, može se videti neverovatan prizor od preko trideset hiljada trešnjinih stabala koji cvetaju u četiri talasa. U tokijskom parku oko Narodnog muzeja nalazi se više od stotinu stabala različitih vrsta, koja obrazuju živopisnu sliku u nežnim nijansama.

Položaj japanskih žena se menjao sa vekovima. U 8. veku su neke Japanke bile carice, u 13. veku su mogle da poseduju svojinu, dok su u 16. veku dobile pravo na razvod, abortus i izbor partnera. Tek sa jačanjem hrišćanstva u 19. veku položaj žene se derogira. Nakamura Masanao, konfučijanski filozof koji se preobratio u hrišćanstvo, osmisli je 1875. godine ideal savršene supruge i majke. Od tada Japanke postaju sluškinje svojih muževa i inkubatori za rađanje dece. Tek 1946. godine Japanke dobijaju pravo glasa, a dve godine docnije i stala prava kao i muškarci. Ipak, posledice hrišćanstva se i danas osećaju tako da polovina Japanaca smatra da bi majka trebalo da napusti posao kako bi podizala decu.

Ako ste mislili da je srpskoj deci teško jer moraju da savladaju i ćirilicu i latinicu, možete tek zamisliti kako je malim Japancima čije pismo ima tri različita tipa karaktera. Prvi karakteri su kandži koji simbolišu određen predmet ili ideju. Podsećaju na kineske ideograme i ima ih ukupno 2.136. Svaki od njih se može različito izgovarati i imati različito značenje. Kao da to nije bilo dovoljno nego su, na početku 10. veka, Japanci ovom sistemu dodali još dva sistema slogovnog pisma, zasnovanog na fonetici, koji se sastoje od četrdeset i šest karaktera ili kana kako bi definisali sve oni što nisu mogli da opišu. Prvi sistem hiragana služi za japanske reči ili one koje ne odgovaraju nijednom ideogramu. Drugi, katakana, isprva je služio za uprošćavanje kineskog pisma, a danas se koristi za transkribovanje svih naučnih reči ili reči stranog porekla. Jašanski se tradicionalno piše po vertikali, odozgo nadole i zdesna nalevo. Tako da prva korica neke knjige zapravo odgovara poslednjoj korici nekog zapadnjačkog dela. Ovo najbolje znaju klinci koji naprosto gutaju japanske stripove.

Za razliku od ostatka sveta u Japanu postoje i nešto što se zove „roditelji-čudovišta“. Naime, tradicionalno obrazovanje u srednjem veku bilo je privilegija bogatih slojeva i za njega su bili zaduženi budistički monasi. Obuhvatalo je književnost, nauku kaligrafiju i tehnike gatanja. A usponom klase samuraja, od 13. veka, obrazovnom programu dodati su vojničke discipline, borilačke veštine i umeće upravljanja. Tek od 19. veka uvodi se pruski obrazovni sistem koji je odgovarao tadašnjim militarističkim ciljevima. Danas upis u škole ili na univerzitete, načelno ne zavisi od porekla ili imovine, već od uspeha na prijemnom ispitu što podstiče nadmetanje među učenicima i njihovim roditeljima. Uspeh svoje dece roditelji u Japanu doživljavaju kao pitanje časti, do te mere da neki od njih pokušavaju da nametnu svoju volju nastavnicima. Takvi roditelji su i dobili nadimak „roditelji-čudovišta“. Šašavi su ti Japanci!

A nakon škole sledi posao. Japanci poslu pripisuju gotovo sveti značaj. U osnivačkim tekstovima šintoizma i sami bogovi rade kao pomahnitali. Prilježnost, posvećenost, osećaj pripadnosti kolektivu preduzeća za njih su suštinske vrednosti nasleđene iz zen budizma, u kojem se ego i pojedinac brišu pred grupom. Konfučijanstvo je pak Japancima prenelo ideju o apsolutnom poštovanju društvenog poretka. Brojni zaposleni rade više od pedeset sati nedeljno. Naročito je nepristojno napustiti radno mesto pre ostalih. Stres na poslu je takva pošast da je i smrt od preteranog rada dobila sopstveno ime – karoši.

Iako se smatra tradicionalnim japanskim prevoznim sredstvom rikša je izmišljena tek u 19. veku, a izmislio ju je jedan američki misionar za svoju nepokretnu suprugu. Ovaj američki izum doživeo je momentalni uspeh u Japanu. Jedan Japanac ju je prijavio kao svoj patent i 1872. godine ulicama Tokija vozile su se na hiljade rikši.

Japanci poznaju i jedan sedeći položaj koji se koristi kako tokom ispijanja čaja tako i tokom izvođenja borilačkih veština. U pitanju je seiza. Seizu je nametnuo tokom zvaničnih okupljanja šogun Tokugava početkom 17. veka. Najpre bi trebalo izuven kleknuti na kolena, paralelnih stopala, sa potkolenicama na podu. Žene skupljaju stopala u znak skromnosti. Potome se seda na pete, pri čemu leđa ostaju potpuno prava. Ruke se skrštaju na kolenima ili postavljaju ravno na butine. Zapadnjacima, nenaviknutim na ovaj položaj, on vrlo brzo postaje neugodan, ali Japanci u njemu mogu bez napora ostajati i satima. Uprkos pojavi stolice seiza se i dalje praktikuje tokom ceremonije ispijanja čaja. Ovako sede i Japanci koji se bave ikebanom i kaligrafijom. Seiza se podjednako koristi i u borilačkim veštinama kao što su džudo,aikido i sumo rvanje.

O ovome i još mnogim drugim zanimljivim stvarima o ovoj ostrvskoj zemlji na istoku piše Kristin Barli u svojoj Mala knjiga o Japanu koju je u srpskom prevodu sa francuskog Sanje Nedeljković objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.

U pitanju je, kao što sam naslov kaže, knjiga malog formata, sa kratkim i zanimljivim tekstovima od kojih je svaki praćen prigodnom ilustracijom u boji.

Priče, koje su poređane po abecednom redu pojmova o kojima govore, nas vode kroz istoriju i kulturu drevnog i modernog Japana. U pitanju je svojevrstan putopis kroz prostor i kroz vreme namenjen svima onima koji vole japansku kulturu, ali, možda pre svega onima koji tek žele da se zainteresuju za ovu drevnu i neobičnu civilizaciju.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts