Na početku svog književnog puta Viktor Peljevin okušava se, pre svega, u kratkoj formi. Izbor priča koje ovaj ruski pisac piše i objavljuje mahom tokom devedesetih godina minulog veka nedavno je objavljen i na srpskom jeziku. Zbirku Deveti san Vere Pavlovne objavila je izdavačka kuća Lom, a priče su preveli Natalija Nenezić, Maksim Santini i Lidija Subotin.
Ovih sedam priča nije prvobitno objavljeno kao jedinstvena zbirka. Reč je o izboru iz različitih perioda Peljevinovog stvaralaštva. Većina pripada njegovoj ranoj prozi, dok je Sala raspevanih karijatida objavljena 2008. godine.
Ovakav izbor omogućava da se sagledaju dva istorijska trenutka kroz koje je prošla i Srbija. Prvi je raspad komunističkog sistema (i države), a onda i uspon oligarha i tajkuna kao srpsko-ruska varijanta kapitalizma.
Prve priče otkrivaju kako su se ljudi budili iz jednog ideološkog sna, koji je nekima delovao kao noćna mora, da bi se, u priči Sala raspevanih karijatida, pronašli potpuno budni u gorkoj stvarnosti.
U Peljevinovim pričama čitalac ne može da se otme mučnom i tako prokleto poznatom utisku da, uprkos promenama režima, pa čak i političkih i ekonomskih sistema, čovek večito ostaje zarobljen u stvarnosti nad kojom nema kontrolu i koju, na koncu, čak ne može ni da dokuči.
Jedina „uteha“ koju autor pruža jeste da nije nužno da postoji neka konačna, prava stvarnost do koje bi trebalo stići i u kojoj čoveka čeka blagostanje. Poput Kafke, on dovodi u pitanje samu mogućnost slobode i oslobođenja. Kod Kafke čovek je zarobljen u svetu nerazumljivih zakona, institucija i sila, dok je Peljevin još radikalniji tezom da možda ni sama stvarnost u kojoj je čovek zarobljen nije ništa drugo do iluzija.
Zbirku otvara jedna od najneobičnijih Peljevinovih priča iz ranog perioda. U priči Bubanj za gornji svet čitaoci otkrivaju veoma kreativan način koji su Rusi smislili kako da dobiju državljanstvo zapadnih zemalja. Oživljavanjem stranih vojnika iz Drugog svetskog rata, koji po sili zakona i dalje imaju državljanstvo svojih matičnih država, otvara se mogućnost da Ruskinje, brakom sa njima, „zapale“ u inostranstvo.
Problem vukodlaka u srednjem pojasu je svojevrsni prikvel, prednastavak, onoga što će kasnije postati roman Sveta knjiga vukodlaka.
Glavni junak Saša kreće na neobično putovanje, vođen gotovo nesvesnom željom da pronađe mesto koje je video u knjizi i koje ga, iz nekog razloga, privlači.
Zanimljivo je to što Peljevin ovde menja tradicionalnu simboliku vukodlaka. U klasičnom hororu čovek se plaši da će postati životinja. Ovde je moguće da je životinjski oblik autentičniji od ljudskog.
U priči Spavaj mladi student tokom predavanja iz marksizma i lenjinizma otkriva da može da funkcioniše i dok spava, da bi postepeno shvatio da gotovo svi ljudi oko njega zapravo žive u stanju sna. Sličnim pitanjima svesti i stvarnosti Peljevin se bavi i u naslovnoj priči Deveti san Vere Pavlovne, čija glavna junakinja radi kao čistačica javnog toaleta u Moskvi, ali se intenzivno interesuje za filozofiju i ezoteriju. Dok se njena svakodnevica menja zajedno sa društvom tokom perestrojke, Vera dolazi do ideje da je svet možda samo proizvod njene svesti. Obe priče mogu se čitati kao kritika ideološkog konformizma, ali i kao filozofsko preispitivanje stvarnosti u kojoj ljudi žive mehanički, nesvesni da je ono što smatraju stvarnim možda samo još jedna iluzija.
View this post on Instagram
Priča Mitelšpil posebno je zanimljiva zbog načina na koji Peljevin povezuje seksualnost i političku transformaciju koja je i čitaocima u Srbiji tako dobro poznata.
Radnja se odvija na prelazu između sovjetske i postsovjetske epohe, u kojoj se dve prostitutke bore za život sa dvojicom serijskih ubica „prijateljica noći“.
Na kraju se otkriva da su obe žene nekada bile komsomolski funkcioneri koji su promenili pol i zanimanje kako bi se prilagodili novom društvenom poretku. A ni ubice nisu bez svoje „ružne prošlosti“ od koje pokušavaju da se sakriju.
Peljevin ovde prikazuje svet u kojem se društvene uloge menjaju, ali mehanizmi moći i manipulacije ostaju isti.
Glavni junak priče Bandži šeta noćnim gradom s tajanstvenim sagovornikom. Njegovo filozofsko razmišljanje sudara se s neposrednim strahom od smrti.
Novela Sala raspevanih karijatida je posebno značajna jer nastaje petnaestak godina posle većine ostalih tekstova iz srpskog izbora.
Glavna junakinja zapošljava se u tajnom bordelu namenjenom ruskim oligarsima. Ona i druge devojke moraju da predstavljaju žive karijatide, ženske figure koje u arhitekturi služe kao stubovi.
Da bi mogle satima da stoje nepomično, dobijaju supstancu napravljenu od bogomoljki. Međutim, preparat izaziva neobične promene njihove svesti, a iskustvo kroz koje prolaze devojke postepeno prerasta u svojevrsno duhovno otkrovenje. Priča povezuje eksploataciju ženskog tela, društvenu nejednakost, religijsko iskustvo i grotesknu kritiku ruskog kapitalizma.
Peljevin se i u ovim pričama, kao i u kasnijim delima, poigrava sa stvarnošću koja je i sama često iluzija u kojoj čak ni konstantni preobražaji ne znače oslobođenje i bekstvo u stvarnost. Autor koristi tranziciju kao grotesku koja dopušta da se sve vrednosti, identiteti i hijerarhije menjaju. Takođe, religija i duhovnost ovde se ne nude kao uteha ili spas, već direktno koketiraju sa pohlepom, seksualnošću, pljačkaškom tranzicijom i beskrupuloznom politikom. Naravno da ništa ne može da prođe bez prepoznatljivog crnog humora i cinizma, gde nakon smejanja sledi gorka spoznaja da je groteska samo preuveličana slika sveta koji je čitaocima odlično znan.
Ova zbirka ne plaća cenu deplasiranosti ideja i tema koje su odavno ostale za nama, već razvoja samog autora. Viktor Peljevin je pisac čije su stvaralačko sazrevanje čitaoci mogli da prate gotovo u direktnom prenosu, iz knjige u knjigu. A kako je reč o izuzetno maštovitom i plodnom autoru, odavno je prevazišao ove početničke korake i prigrlio mnogo kompleksniji način pripovedanja, gde ranije postupke dalje razvija i kombinuje. Njegov književni metod, koji se može uočiti i u ovim pričama, ostaje izuzetno stabilan, dok se društvena stvarnost koju opisuje neprestano menja.
Rani Peljevin bio je pisac koji je prepoznao postmodernističku prirodu sveta oko sebe, da bi tek docnije postao pisac koji u tom svetu već živi i iznutra ga opisuje. Kao i svaki mladi umetnik, on na početku svog stvaralačkog puta istražuje same temelje stvarnosti, dok kasnije, zajedno sa cinizmom, u njegovim delima počinje da dominira pitanje kako u takvom svetu treba živeti i postupati.
U ovim ranim pričama možemo prepoznati seme iz kojeg će izrasti delo jednog od najvećih savremenih svetskih književnika, ali još ne i svu raskoš njegovog književnog talenta.
Piše: Milan Aranđelović