Roman “Opatija Svetog Vartolomeja” nastajao je godinama, kroz pet zasebnih celina koje su se spontano spojile u jedinstvenu proznu celinu. Oslanjajući se na lična putovanja i emotivne lomove, Miloš Perišić gradi atmosferičnu priču o gubitku, ljubavi i ličnom traženju. Mediteran postaje i kulisa i utočište, dok se kvir ljubav u romanu ne ističe kao tema, već se prirodno uklapa u univerzalnu potragu za bliskošću. U razgovoru sa autorom otkrivamo kako se piše o slabostima bez opravdanja, kako izgleda kreativni proces koji traje godinama, i zašto književnost ne mora da nosi etikete da bi bila iskrena.
- Kako je nastajala Opatija Svetog Vartolomeja? Da li je od početka bila zamišljena kao roman ili je priča rasla vremenom?
Svih pet delova Opatije Svetog Vartolomeja nastali su kao zasebne celine, u različitim periodima, i na različitim mestima u Evropi, najpre kao tehnički izazov – kako da pisanjem stvorim određenu atmosferu, ili kako da u jednu ambijentalnu, scenografsku viziju unesem radnju, kako da napišem impresionistički roman. Osim sličnog tona, tih pet delova povezivala je i tematika prestanka emotivnog odnosa, tj. gubitka i udaljavanja. Tako su oni, iako najpre zamišljeni kao zasebne priče, vremenom počeli da gravitiraju jedni ka drugima, i postali roman.
- Koliko su lična iskustva i putovanja oblikovala ovu knjigu?
I na književno-umetničkom, i na biografskom planu, Mediteran je poslužio kao pozornica svih događaja. Moja lutanja tim starim svetom, i drugim mestima, dala su svoj lični doprinos i pečat. Benevan l’Abe, tj. Benevanska opatija, ili za potrebe romana stilizovana kao Opatija Svetog Vartolomeja, jeste stvarno mesto u centralnom delu Francuske, ali je isto tako i sabirni centar svih putovanja – i mojih i glavnog junaka, svega što ga nas je oblikovalo, ranilo, inspirisalo. Sve to je nekako pronašlo azil u toj tišini. Više od svega, Opatija je duhovno i estetsko utočište. U tom smislu lična iskustva jesu oblikovala knjigu, ali kroz moje ideje o lepom, kroz moj senzibilitet i neku moju emotivnu ritmiku.
- Koliko ste se identifikovali sa glavnim junakom? Da li vam je bilo teško da pišete o njegovim slabostima i lomovima?
Nije, ali se često jesam pitao koliko od toga on može da istrpi, i gde je njegov prag tolerancije. Priželjkivao sam da bude manje trpeljiv od mene. Nisam hteo neki sparušeni, emotivno ubijeni lik, ali nisam želeo ni da ulepšavam ili objašnjavam njegove padove. Nije mi bilo teško da pišem o slabostima, ali je bilo teško odupreti se nagonu da se one opravdaju.
- Glavni junak se tokom romana ponovo otkriva. Da li ste i vi, kroz proces pisanja, na neki način ponovo otkrili sebe?
Kada sam počeo da radim na romanu, tj. na delu u kome se radnja odvija u Rimu, imao sam osećaj kao hodam po mraku, sa svećom u ruci. Tražio sam nešto – katarzu, možda zacelenje, književni izraz, ili prosto kraj. Kako sam se bližio završetku knjige, postajalo mi je to sve manje i manje bitno. Prijao mi je proces, nisam želeo da prestane. Nikada pre nisam osvestio taj dar, da neopterećeno uživam u radu i životu između početaka i krajeva.
- Koliko ste tokom pisanja imali jasno zacrtan kraj, a koliko ste ga otkrivali zajedno sa junakom?
View this post on Instagram
Sve vreme sam znao kakav će biti kraj i kakav osećaj treba da ostavi kod čitaoca, zato što se nije desio samo junaku već i meni. Značio je on stavljanje tačke na čitavo jedno poglavlje života, i vrlo je izvesno da je iz tog razloga starija želja za krajem od želje za pisanjem knjige. Do kraja sam išao sporo, jer su se neprestano otvarala neka nova vrata, i iza njih poznati likovi sa novim temama. Jedino o čemu sam vodio računa, to je da završetak ne dođe kao nekakav odgovor, već da bude odjek.
- Da li je pisanje romana za vas bilo teže ili lakše od pisanja kratkih priča?
Svakako je teže. Priče su kao uzdah – kratke, i u idealnom slučaju precizne. Roman je disanje. Međutim, nije mi bilo teško da izdržim sopstveni ritam. Bilo je teško pisati i održavati privid vere u sebe, i nadati se, pored tolike sumnje u književni izraz, da ipak vredi napisati to što je na duši.
- Koliko vam je značilo prethodno iskustvo sa nagrađivanim pričama prilikom rada na ovom romanu?
Dalo mi je poverenje u jezik i skromno uverenje da makar imam pravo da pokušam. Iz priče Reči sa Biberovog konkursa iznikao je čitav jedan deo Opatije Svetog Vartolomeja. Priča Rutava Mara upravo pozajmljuje motive novoj knjizi. Rutava Mara je čitava saga sabijena u okvir kratke priče. Nikada nije manjkalo materijala, jedino što nije bilo hrabrosti da se otisnem u nešto veće od tog formata. Ali to je verovatno bio jedini i prirodan način, te priče morale su da prethode poduhvatu kakav je pisanje jednog književnog tela od preko 300 strana.
- Kako vidite mesto kvir tematike u savremenoj srpskoj književnosti? Ima li prostora da se ona još razvija?
Dok se ona razvije, uveliko će nas pojesti trend fluidnosti. Ko će od budućih književnih kritičara i teoretičara isticati kvir tematiku? U Beogradu su svi klubovi postali friendly. Drago mi je zbog toga i nervira me to u isto vreme.
Kako je objavljena knjiga, susretao sam se sa savetima da kvir ljubav ne treba isticati tokom promotivnih aktivnosti jer bi to stvorilo odbojnost kod jednog dela publike, uticalo bi na prodaju, smestilo knjigu u određenu kategoriju itd. Došli smo dotle da o kviru pričamo kao o žanru. Sve dok je tako, i sve dok kvir znači manju prodaju, averziju kod čitalačke publike, etiketu šunda ili lakog štiva, mislim da nam je potrebno još više kvir tematike.
- Koliko vam je bilo važno da kvir tematika uđe i u srpski književni prostor?
Isprva nije. U Opatiji Svetog Vartolomeja ona je normalizovana, ona nije ni egzotični dodatak, ni šok-element. U romanu se ne govori o kvir ljubavi, već o ljubavi uopšte. Zamenite ime jednog od glavnih junaka ženskim imenom, i taj svet će i dalje funkcionisati i neće biti narušene njegove idejne celine. Ali bih slagao kad bih rekao da mi nije drago što sam napisao roman o kvir ljubavi.
- Kako doživljavate književni život u Srbiji danas? Da li osećate da ima dovoljno prostora za nove autore?
Prostora ima, ali im nije dat. Prostora ima prvenstveno za neke nove teme. Mislim da je odavno vreme da prevaziđemo post-tranzicioni, middle-class, egzistencijalistički dread beogradskog asfalta, pa onda drame običnog čoveka i malih ljudi, pa neke uniformisane geopoetičke teme bez šarma, savremeni nihilizam, cinizam. Naravno, vreme je i da neke ruralne priče ostanu za nama i da se prestane sa romantizacijom srpskog sela i svega što bejaše. Mislim i da je zbog televizijske produkcije došlo do saturacije i triler, horor i kriminalnim narativima. Fali nam mašte, boja, mirisa i harizme.
- Da li radite na novoj knjizi?
Radi ona na meni.
Razgovarao: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist