Foto: Freepik, Dereta

Izvanredan doprinos jedinstvenom paranoičnom stilu novog evropskog romana


Izdavačka kuća Dereta upravo je, u prevodu Dušana Nikolića, objavila knjigu Memoari belih medveda koju potpisuje Joko Tavada.

Zvezde književnog sveta, cirkusa i zoološkog vrta igrom slučaja su polarni medvedi infiltrirani u ljudsko društvo. Matrijarh porodice, nakon cirkuske karijere u Sovjetskom Savezu, piše autobiografiju koja postaje bestseler. Njena ćerka Toska seli se u Istočnu Nemačku i postaje pionirka uzbudljivog cirkuskog nastupa. A Toskin sin Knut – odgajan u berlinskom zoološkom vrtu i poslednji iz njihove loze – svetska je senzacija.

PROČITAJTE I OVO:  Željko Obrenović: "Terapijsko pisanje je velika i jako priznata nauka"
PROČITAJTE I OVO:  Jedinstvena knjižara sa toboganom

Ispunjen čuđenjem i radoznalošću, svaki od ovih medveda doživljava neku vrstu traume, prolazi kroz raznolike odnose, ima svoje ambicije i percipira sebe u svetu ljudi,, sve vreme osećajući „tosku“, duboku čežnju, nostalgiju prožetu dubokom tugom.

U hronici života tri generacije polarnih medveda, Joko Tavada je stvorila nezaboravnu meditaciju o iskorenjivanju, komunikaciji i, nažalost, nepremostivim daljinama.

Memoari belih medveda su studija zamućenih linija između čoveka i životinje, linija između priče jedne osobe (ili stvorenja) i priče druge, između ljubavi i eksploatacije, snova i stvarnosti, potraga za sopstvenim autentičnim oblicima.

Ovaj roman se može čitati višestruko; kao zabavna priča o životinjama, ali i kao društvena satira, kako socijalizma tako i kapitalizma, priča o (književnim) migrantima, priča o nekom ko pokušava da nađe uporište u drugoj kulturi.

Roman je prvobitno objavljen na japanskom jeziku i 2011. godine je osvojio književnu nagradu „Noma“. Tavada je 2014. sama prevela Memoare belih medveda na nemački, a delo je potom doživelo preko četrdeset izdanja.

Joko Tavada je rođena 1960. u Tokiju, gde je studirala rusku književnost.

Godine 1982. preselila se u Hamburg, gde je masterirala savremenu nemačku književnost, a potom doktorirala na Univerzitetu u Cirihu 1998. godine s tezom o magijskom jeziku i igračkama u evropskoj književnosti od E.T.A. Hofmana do Kafke, pod mentorstvom Sigrid Vajgel.

Tavada piše poeziju, romane, drame, književne eseje i kratke prozne tekstove na japanskom i nemačkom jeziku. Dobitnica je brojnih prestižnih književnih nagrada kao što su: „Akutagava“ 1993, „Adelbert fon Šamiso“ 1996, „Tanizaki“ 2003, Geteova medalja 2005, „Hajnrih fon Klajst“ 2016, The National Book Award 2018. i „Asahi“ 2019.

Pored ruske književnosti, autorka navodi Pola Selana, Benjamina, Klajsta i Kafku kao neke od najbitnijih književnih uticaja. U Tavadinim delima fokus je na jeziku, njegovoj upotrebi, moći i opasnostima, značaju za posredovanje u pitanjima roda, migracija i različitosti. Jedna od centralnih tema u delima ove književnice je transformacija, odnosno oblici metamorfoze koji prevazilaze tradicionalne podele između polova, kultura i podele između ljudi i ne-ljudi. Okupira se pitanjima identiteta, kapitalizma i Evrope za vreme Hladnog rata, kolonijalizma i komunizma u evropskom kontekstu. Od 2006. živi u Berlinu.