Suočavanje sa istinom uvek je bolno.
U romanima Igora Marojevića, to suočavanje je još bolnije, jer je ispisano bez zadrške, oštro, beskompromisno, uvek na granici između istine i izmaštanog sveta koji autor stvara.
Ali, čak i taj izmaštani svet, iako obiluje slikama koje su na trenutke psihodelične, transmisivne, obiluje dinamikom, ni na trenutak nije pasivan.
To je svet koji se vrlo lako može preneti u onu realnost od koje pokušavamo da pobegnemo, podjednako kao i na istorijski period kada su se kule od karata srušile, a zemlja koja je postojala „prohujala sa Košavom“.
Na drugoj strani je suočavanje sa najmračnijim stranama istorije, koje su opisane bez trunke političke korektnosti, detaljno, surovo, bez ikakvog ulepšavanja ili jeftinog romantizma. Jer u stradanju i stradalništvu nema mesta za kozmetičke detalje.
Bilo da se bavi “Etnofikcijom” ili da piše o urbanim, muško- ženskim odnosima, Marojević o svakoj temi piše snažno, poneseno, kao u „Tuđinama“ koje govore o prestonici, o posvađanosti jedne mladosti, o specifičnim odnosima, o čudnim, na trenutke čudesnim i zamršenim sudbinama.
I u svakom piščevom pripovedanju u centru zbivanja su žene. Neobične, zavodljive, čulne, fatalne. Kakve bi žene i trebalo da budu, ali, sve manje jesu. Marojevićeve junakinje su žene koje ruše sve predrasude, koje svojim zaraznim optimizmom stvaraju neki možda ne lepši, ali zanimljiviji, intrigantniji svet. Onaj, u koji bi svaki muškarac voleo da zaviri i otkrije tajnu ženstvenosti, kakvu u sebi nosi Emilija Reljić, jedna od junakinja romana “Prave Beograđanke”. Ili, možda tajnu seksualnosti, oslobođenosti inhibicija, koja se daje iz hira, iz samo naizgled, razmaženosti. No, to je samo jedan od površinskih slojeva kako se može čitati pripovest o „Pravim Beograđankama“ i tumačiti, na primer, gospođica Nina Obradović.
Iako je, površno gledano, ovo pripovest o Beogradu i Beograđankama, zapravo je gorko slatka priča o generacijama koje su poput Feniksa pokušale da se izdignu iznad kaljuge i gliba, u koju su, nevoljno gurnute kada se raspao svet u kome su rasle, a vrednosti na kojima su odrastale, pretvorene u prah i pepeo.
Vrckavo, vrlo luckasto i otvoreno, u prozi Igora Marojevića prva knjiga „Beograđanke“ a posebno druga knjiga, „Prave Beograđanke“ predstavljaju mizanscen društvenog potonuća i seksualnih frustracija koji je sa rušenjem onih vrednosti na kojima su odrastali, junake pretvorio u modernističku rulju. Ta rulja, u kojoj kriminalni milje predstavlja novu elitu, a žene poput Nine Obradović, ono što ni jedna žena nikada ne bi trebalo da bude, i što će kasnije dobiti naziv „starleta“ i „sponzoruša“ – to je slika onoga što smo postali, i u šta smo se pretvorili.
Ipak, pisac ne osuđuje. Ne stavlja sebe u poziciju nekoga ko presuđuje. On samo vešto poput slikara iscrtava portrete onoga što vidi, čemu prisustvuje i sa čime mora da stvori neku vrstu simbioze, u kojoj čak ni ne živi, već preživljava. On samo, vešto, duboko i precizno pogađa u srž, kroz čitavo „Beogradsko petoknjižje“ i pokazuje spolja savršenu, uglađenu i uvijenu u sjajni novogodišnji papir, sliku našeg propadanja. Ispod tog šarenog papira je bolna i teška praznina. Nema ničega, sem jada i bede u društvu koje se pretvorilo u pustinjsku dolinu silikona, brzih pištolja i blata koje svoj finale dobija romanom „Tuđine“. To je priča o sedamdeset osam surovih dana bombardovanja, u kome se očajnički traga za kutkom u kome će se osetiti mir, podjednako koliko i ljubav.
„Obmana Boga“, „Dvadeset četiri zida“, „Beogađanke“, „Prave Beograđanke“ i „Tuđine“ su tkanje jednog neverovatnog miljea u kome se prepliću mesta i ljudi. Poseban akcenat je bačen na sudbine žena koje su, tako se bar, kroz „Beogradsko petoknjižje“ čini, piščeva opsesija, ali i snaga i želja. Možda se, ako se dublje unesemo u tumačenje piščevog prikaza žena o kojima piše, može reći da postoji neka, podsvesna Marojevićeva želja da prikaže žene kao nadrealna, skoro nestvarna bića, iako su one veoma stvarne, postoje u priči. Dišu u žive u pripovedanju u koje ih je Igor smestio.
Muškarci su u njegovim romanima sasvim drugačiji. Oni su realnije, prizemljenije prikazani, sa svim onim manama i vrlinama koje su prepliće sa njihovim geografskim poreklom. Oni su Crnogorci, Srbi, Starohercegovci. Prikazani su vrlo živo, mada je živahno tačniji izraz. Sa onom prepoznatljivom, samosvojnom filozofijom i kredom koji im je utisnut u genetski kod. Ali, nijednog trenutka Igor Marojević, iako piše jakim, kolokvijalnim izrazom i pitkim, vrlo tečnim stilom, ne usporavajući dinamiku radnje, ne piše jednostavno. Naprotiv, svaka od ovih proza „Beogradskog petoknjižja“ višeslojna je, alegorična i duboka. Politička korektnost u njegovom pripovednju ne postoji.
O svetu koji nas okružuje i koji vidimo svakodnevno, o kome čitamo u crnoj hronici, Igor piše autentično, jako i iskreno. Bez zadrške, usuđujući se da stvari nazove pravim imenom.
Čitavo „Beogradsko petoknjižje“ predstavlja priču o oporim i teškim, zlehudim vremenima, ali, kako se pisac ne stavlja u ulogu sudije, on ne želi ni da da završnu reč svom pripovedanju. To bi bio kontrast i suprotstavljenost njegovom slobodnom duhu. Zato nijedan od ovih pet romana ne nudi čitaocu konačnicu niti razrešenje. Samo pitanja i piščevu želju da se zamislimo nad onim što smo pročitali, što jesmo i nad svetom koji nas okružuje.
I ta upitanost i zgroženost zlom se nastavlja u njegovim romanima iz ciklusa “Etnofikcija”. To su teme o kojima doskora nije pisano, a onda se Igor Marojević beskompromisno suočio sa svom tragedijom naše povesti, čija je najružnija refleksija Jasenovac kao naše najveće stratište. Roman „Majčina ruka“ je priča o sudbinama folksdojčera nakon Drugog svetskog rata. Prilično smelo, ali sa puno saosećanja, ponovo ne želeći da zauzima strane, niti želeći da bude onaj koji presuđuje, Igor Marojević priča o strahotama koje je oslobođenje i oslobodilački sistem učinio u ime stvaranja nekog „vrlog novog sveta“. I sam pojam „Etnofikcije“ uveo je u svoj opus pisac. To je u vreme kada se autor bavio „zabranjenim“ temama bio sasvim nov književni izraz kome je Marojević jasnim stilom i oštrim perom dao jedinstveni pečat.
To je piščevo zaranjanje u dubinu, u istraživanje sopstvenog porekla, a zapravo, držeći se svoje neutralne pozicije, objektivnog pripovedača koji odbija svaku pomisao da nekome sudi, priča priču o svima nama. Onakvima kakvi jesmo. Bez kozmetičkih zahvata nad rugobnostima naših naravi i duša.
Etnos, kao naša geneza, kao ono što nosimo u krvi, a fikcija u kojoj zapravo, ima i dosta istine, i onaj veoma važni činilac priče– istorijski momentum, prepleten između najtežih vremena, ratova i ništa manje teških devedesetih.
Igor Marojević “Etnofikciju” plete poput pauka. Niti njegovog pripovedanja su tanane, ali nabijene emocijama. Priča koju tka je snažna. I svaka priča ima dve strane koje se poklapaju baš poput odraza u ogledalu. To je taj etnofikcijski momenat.
“Majčina ruka” je neobična priča, koja se prepliće kroz dve veoma važne stvari: gubljenje nevinosti mladića, tek zakoračalog u svet odraslih i priča o strahovitom masovnom zločinu. U romanu dečak nema ime. Jer ni žrtve a ni dželati često nemaju ime. Ali, često ih spaja okrutnost, čak veća kod žrtve koja postane dželat. Onda sva ona dugo potiskivana surovost i okrutnost, ispliva na površinu, pa mučenje bude još gore a zlo postane snažnije: eskalira i postane bestijalno.
Ovo je surova i okrutna priča koja dotiče za “pravovernu“ književnost skandaloznu tematiku zaljubljenost u dve sestre. Jer, dečak vođen svojim probuđenim nagonima, i željom za prvim seksualnim iskustvom počinje da oseća zaljubljenost prema drugarici iz odeljenja i njenoj polusestri. Izuzetno komplikovanu povest o temama koje su još uvek tabu za konzervativno ali i licemerno društvo, Igor Marojević sa lakoćom vodi kroz sve delove.
Prvi deo romana, „Škola“, predstavlja dečakovo odrastanje i spoznaju sopstvenih želja, koje se bude onda kada se udalji od posesivne majke. I ovo je još jedan od čestih motiva u našoj književnosti: balkanska majka lavica, koja budno pazi, uvek spremna da kidiše i zaštiti svoje potomstvo, ali, majka čija ljubav vremenom postaje i okov koji guši.
Drugi deo, „Praksa“, predstavlja polno sazrelog junaka, koji želi, poput detektiva, da zaroni u mnogobrojne misterije koje krije njegova sopstvena porodica i sestre Herta i Sonja. Zašto se tetka Bonja ubila? Zašto su se Herta i Sonja prezivale Majstorović?
Odjednom, sa polnim sazrevanjem dečaka, Igor Marojević piše, opet slojevito, opet fantazmagorično i alegorijski, o stradanju Folksdojčera, ali i o buđenju svesti srpskog naroda, o tome šta se sve dešavalo kada su oslobodioci kročili na plodno tle Vojvodine.
Etnofikciju autor produbljuje u romanu „Žega“. Marojević se u ovoj gorkoj i oporoj priči, dotakao naših podela, kojima smo skloni kao narod, kao nacija, kroz istoriju, pričajući o sukobu „bjelaša“ i „zelenaša“ odnosno pristalica i protivnika kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Marija i Martin, sestra i brat, žive u Beogradu. Godina je 1918. i preliva se na 1919. U tom Beogradu između dva svetska rata, kao raskrnici vekova, kao raskrsnici sudbina, Marija i Stevan, glavni junak i Martinov prijatelj, ispisuju svoju ljubavnu priču. Ali, tajne koje žive u Stevanu, koje ga pritiskaju, isplivavaju na površinu i on odlazi, skoro da beži, ne samo od sopstvene krivice i griže savesti, već i od Marije. On voli, ali osećanje dužnosti prema onom što je ostavio u crnogorskom zavičaju je jače.
„Šnit“ je nastavak etnofikcijske Marojevićeve Odiseje. Crne uniforme u Zemunu, Hugo Bos, koji to crnilo kroji, i ponovo ono vreme u kome će sve pomodarke smatrati za stvar prestiža da u svom garderoberu imaju ovaj brend. Jer, ako bismo se zapitali šta je ono što je Igor Marojević želeo da nam kaže romanom „Šnit“, sigurno je da je poruka da život moramo da krojimo po sopstvenoj meri, odnosno „Šnitu“, poštujući svoje poreklo i istorijsku zbrku u kojoj su se nevoljno našli naši preci. I ono što je glavno, da moramo da poštujemo mesto u kome se nalazimo, i ljude koji nam se daju, ne gledajući na svet očima masovnih medija, i sistemom vrednosti koji se duboko poremetio. Ono što je posebno fascinantno u romanu „Šnit“ je nenametljiva, teško primetna sličnost Novaka Maričića i Stevana Kažića iz romana „Žega“. I pored svih pojavnih razlika, u oba slučaja, to je ta, naša, balkanska, modernim rečnikom rečeno – regionalna ontogeneza, koja nas povezuje, iako se svi mi „iz regiona“ uporno trudimo da pokažemo da smo, i koliko smo različiti. Svi ovi junaci, iako samo naizgled beže od svojih ljubavnih prevara, od iskušenja sa kojima nemaju snage da se izbore, zapravo, beže od sebe, od onoga što im teče kroz vene – krvi i porekla. To su te naše, kolektivne slabosti, nepriznavanje, krivica, nekajanje od koga uporno bežimo, a koje se poput čudovišta iz noćnih mora vraća i kezi svoje čeljusti na nas, željno da nas proguta.
I ovo će sve kulminirati u romanu „Ostaci sveta“, priči koja počinje građanskim ratom u Španiji, a nastavlja se jednim od najvećih stratišta u istoriji sveta– Jasenovcem. Ovo je roman koji je ispričan potpuno marojevićevski, oštroumno i slojevito, tako da se čitaocu pruža prilika da sa svakim čitanjem stekne poneki novi utisak i donosi neku novu gorčinu, oporost, ali i nadu. Nadu, da ćemo na ostacima sveta, na ostacima kostiju stradalnika, položiti zavet za neki novi svet. Za nešto bolje, lepše.
I njegovi junaci su takvi: čulni, erotični i zavodljivi poput Ivanke Novčić, koja je zapravo ta nada za bolje. Njena čulnost je dobro izbalansirana, ona budi želju, nudi zaborav sve one tragičnosti u kojoj živimo, od Jasenovca do Blajburga, od NATO bombi koje su se rasipale nad našim glavama, sve do bolnog podsećanja na iskasapljena tela u Bosni. Od Srebrenice do Kravice.
Ovo je priča koja, ma koliko zvučalo kao kliše, zaista ne ostavlja ni senku ravnodušnosti u čitaocu, niti je to moguće. To je čitanje tragedije uživo, a ujedno, ovo je i najfilmičnija Marojevićeva knjiga, jer svaka stranica iscrtava jednu sliku, a dinamika ne opada od samog početka je izražena i snažna. I opet Igor Marojević u svoje pričanje unosi čistu objektivnost, ne želeći, kao što od početka svog pripovedanja i nije uzimao ulogu sudije.
U službu čitalaca pisac stavlja samo i isključivo istinu, ostavljajući čitaocima da se dele, da se preispituju, i da pronađu odgovor na pitanja : ko smo, šta smo i kakvi smo?, i što je mnogo važnije: kakvi smo to ljudi postali?
Piše: Jelena Nedeljković
Izvor: Buktinja br. 76-77/2021-2022 Časopis za književnost, umetnosti i kulturu, Krajinski književni klub Negotin
