Algoritmi, ciljane reklame, senzacionalistički naslovi i neprestana borba za pažnju korisnika danas su sastavni deo interneta. Međutim, mnoge od ovih praksi razvijene su upravo zahvaljujući pornografskoj industriji, tvrdi novinarka Patriša Nilson u knjizi Guilty Pleasure, o kojoj piše britanski Gardijan.
View this post on Instagram
U novembru 2006. godine internetom se proširio mutan snimak od svega 19 sekundi, navodno prikazujući Britni Spirs u intimnom odnosu sa tadašnjim suprugom Kevinom Federlajnom. Snimak je bio očigledan falsifikat, ali to nije sprečilo hiljade ljudi da ga pogledaju u svega nekoliko sati. Američki tabloidi danima su izveštavali o njemu.
Ovaj događaj predstavljao je jednu od prekretnica u razvoju internet pornografije. U vreme kada je Jutjub tek počinjao da osvaja publiku, pojavili su se sajtovi na kojima je svako mogao besplatno da postavlja i gleda pornografske snimke.
Investitori su brzo prepoznali potencijal takvog modela. Ako su ljudi spremni da masovno gledaju čak i lažni snimak poznate pevačice, onda su spremni i da gledaju reklame koje se uz njega prikazuju.
Ubrzo su se pojavile platforme poput Pornhaba, Juporna i Pornotjuba, koje su privukle ogroman broj korisnika. Njihov uspeh izazvao je nezadovoljstvo velikih pornografskih studija, čiji su se filmovi često pojavljivali na ovim sajtovima bez dozvole.
Međutim, vlasnicima novih platformi najvažnije je bilo da privuku što više posetilaca. Razvijali su različite načine oglašavanja i plaćali drugim vlasnicima sajtova da prikazuju reklame koje će korisnike dovesti na njihove stranice. Tako su se razvijali modeli partnerskog internet marketinga koji su kasnije postali uobičajeni i u drugim industrijama.
Patriša Nilson smatra da pornografska industrija nije samo jedan od korisnika savremenog interneta, već da je u velikoj meri poslužila kao njegov poslovni i tehnološki uzor.
U knjizi se bavi i ulogom kompanija Viza i Masterkard, koje su početkom dvehiljaditih postale sve važniji posrednici u internet plaćanjima. Kako bi smanjile prevare i ograničile određene vrste sadržaja, ove kompanije počele su da postavljaju pravila pornografskim platformama.
Masterkard je, između ostalog, zahtevao zabranu sadržaja koji uključuju maloletnike, životinje, sakaćenje i silovanje, ali je uvodio i manje precizne kriterijume, poput zabrane sadržaja koji je izrazito uvredljiv ili nema ozbiljnu umetničku vrednost.
Autorka ukazuje na paradoks da pravila o tome kakav seksualni sadržaj može da postoji na internetu često ne određuju izabrani državni predstavnici, već privatne kompanije koje kontrolišu platne sisteme.
Posebno poglavlje knjige posvećeno je platformi Onlifens, osnovanoj 2016. godine, koja je tokom pandemije koronavirusa doživela ogromnu popularnost zahvaljujući mogućnosti da korisnici direktno plaćaju kreatorima sadržaja.
Za razliku od tradicionalne pornografske industrije, ovaj model omogućava pojedincima da sami određuju kakav će sadržaj objavljivati, kada će raditi i koliko će naplaćivati svoje usluge.
Ipak, Nilson smatra da se uspeh Onlifensa ne može posmatrati odvojeno od šire promene internet kulture, u kojoj pojedinci sve češće postaju sopstveni brendovi, a privid lične bliskosti pretvara se u robu.
Korisnici ne plaćaju samo fotografije ili video-snimke, već i mogućnost da razmenjuju privatne poruke sa kreatorima sadržaja i steknu utisak da sa njima imaju poseban odnos.
„Niste podržavali nečiju umetnost na internetu, već ste kupovali iluziju privatnog pristupa toj osobi“, piše Nilson.
Ona istovremeno razmatra i ekonomske okolnosti zbog kojih se ljudi odlučuju za ovakav posao. Za nekoga ko se nalazi u teškoj finansijskoj situaciji, prodaja relativno bezazlenih fotografija može predstavljati značajan izvor prihoda.
Ipak, problem vidi u sve većoj normalizaciji komercijalizacije intimnosti, naročito među mladim ljudima i internet zvezdama koje otvaraju naloge na platformama za odrasle čim napune osamnaest godina.
Najvažnija teza knjige, međutim, prevazilazi samu pornografiju. Nilson smatra da nas savremena tehnologija sve više pretvara u izvođače koji sopstveni život neprestano prilagođavaju tuđim pogledima.
Kada sednemo na ručak sa prijateljima, razmišljamo kako će fotografija hrane izgledati na Instagramu. Kada dobijemo novi posao, razmišljamo kako ćemo to predstaviti na Linkedinu. Sve češće sopstvena iskustva posmatramo iz perspektive publike kojoj ćemo ih kasnije prikazati.
Na taj način, tvrdi autorka, postepeno prihvatamo sistem koji nas podstiče da zamišljamo kako nas drugi vide, da u tome uživamo i da se pritom sami pretvaramo u objekte posmatranja.
Pornografska industrija, prema ovoj interpretaciji, bila je samo prototip ekonomije pažnje u kojoj danas svi učestvujemo. Ono što je nekada predstavljalo specifičan poslovni model industrije za odrasle postalo je osnovni princip društvenih mreža i velikog dela savremene digitalne kulture.