Док се у Србији и даље воде расправе о томе да ли су натписи на радњама написани латиницом или ћирилицом, свет улази у нову технолошку епоху у којој судбину језика све више одређује вештачка интелигенција. Питање будућности ћирилице више није само културно или политичко, већ и технолошко.
Језик који AI не разуме полако постаје невидљив.
Савремени AI системи данас обликују начин на који људи претражују интернет, читају текстове, користе навигацију, разговарају са дигиталним асистентима и добијају информације. Ако неки језик или писмо нису довољно присутни у тим системима, временом почињу да нестају из дигиталне свакодневице.
Управо зато се све више говори о положају српског језика и ћирилице у ери великих језичких модела као што су ChatGPT, Gemini или Claude. Иако ови системи могу да пишу на српском, њихово разумевање језика и даље је далеко развијеније на енглеском. Посебан проблем представља то што AI често меша српску и руску ћирилицу, погрешно транскрибује речи или користи неприродне конструкције.
Истовремено, ћирилица у дигиталном свету добија и нову, помало необичну улогу. На интернету, у видео-играма, анимама и сајберпанк естетици, она све чешће функционише као визуелни симбол мистерије, дистопије или „источноевропског” амбијента. Баш као што Холивуд користи неонске кинеске карактере да би дочарао футуристичке мегалополисе, тако се ћирилица у популарној култури често користи као декоративни знак хладног и опасног света.
То отвара занимљив парадокс. Док у реалном животу многи страхују да ћирилица полако губи простор, у глобалној интернет естетици она постаје све присутнија. Међутим, често не као живо писмо, већ као егзотични симбол или део атмосфере.
Због тога се све више поставља питање: да ли ће ћирилица у будућности бити средство свакодневне комуникације или само визуелни реликт прошлости који AI генератори користе да нешто делује „словенски”?
Последњих година појавили су се и покушаји да се српски језик озбиљније укључи у развој вештачке интелигенције. У Србији се ради на развоју националног AI модела за српски језик, у који су укључене институције попут САНУ, Народне библиотеке Србије и РТС-а. Циљ ових пројеката јесте да AI системи боље разумеју и српски језик и оба писма.
Истовремено, на научном нивоу већ постоје модели као што је BERTić, трениран на милијардама речи са простора бивше Југославије. Овакви системи представљају важан корак јер AI не учи језик само из граматике, већ пре свега из огромне количине текстова које анализира. Што је више квалитетног садржаја на ћирилици, већа је шанса да ће будући системи разумети њену структуру, контекст и специфичности.
Будућност ћирилице не зависи само од онога што чинимо у школама, библиотекама и институцијама културе. Она све више зависи од алгоритама, претраживача, OCR система за препознавање текста, voice assistant технологија, AI генератора текста и слика, аутоматских преводиоца.
Јер писмо које машине не разумеју временом постаје тешко видљиво у дигиталном свету.
Можда је управо то највећа промена коју је донела вештачка интелигенција. Судбина језика више не зависи само од тога да ли га људи користе, већ и од тога да ли га разумеју машине.
