Američki rok bend Pearl Jam na omot svog albuma „Binaural“ (2000) stavio je umetničku obradu snimka magline Peščani sat koju je snimio teleskop Habl koji je aprila ove godine proslavio svojih 29 godina od kada je lansiran pomoću spejs šatla Discovery.
Što kaže jedan moj ispisnik, ljubitelj Pearl Jama – bilo bi super kad bi moglo da je Supermenov dom – planeta Kripton – nekako baš iz magline Peščani sat.
Ovog juna „čovek od čelika“ slavi svoj osamdeseti rođendan. U ne baš dobroj poziciji. Njegova izdavačka kuća DC Comics, što se ekranizacija svojih štihova tiče, inferiorna je u odnosu na Marvelov univerzum koji sa poslednjim „Osvetnicima“ (Avengers: Infinity War) izaziva i sam Star Wars uzdrman kontroverznom Han Solo pričom. Sumnjamo da bi u ovoj konstelaciji moći Supermen pobedio Tanosa – arhineprijatelja Marvelovog drim tima nalik nekom Figurine Panini albumu, gde bi superheroji zamenili fudbalere. Čak je utisak da je i sam Marvelov Doktor Strejndž sad bolja akvizicija od Supermena, što se tiče preventive armagedona.
Ni zbunjujući Diznijev „Han Solo“ nije imao šanse u Marvelovim makazicama – između „Osvetnika“ i „Dedpula“. Cinična je uteha da su i Marvel i Lukas film pod šapom Diznija koji je možda stvarno prešao na „tamnu stranu“, kako rezignirani fanovi i Marvela i Star Warsa sumnjaju.
Marvelova demonstracija moći stigla je početkom godine sa „Crnim panterom“ koji se jednostavno nije mogao politički ignorisati. Crni superheroj – Afroamerikanac – u kulturološkom i političkom smislu bio je Marvelov Obama. Utopijska podsaharska enklava Vakanda postala je antiteza za žice i zidove kojima moderni populisti brane „identitete“. U Srbiji „Crni panter“ nije bio poznat strip, a inače njega je davnih dana hteo da glumi i Vesli Snajps koji je završio u moćnoj franšizi „Blejd“.
Supermen je postepeno gubio moć, kao od kriptonita, u relativnoj debakl trilogiji – „Čovek od čelika“, „Betmen protiv Supermena“ i „Liga pravde“. Sumnjamo da će bilo koji deo ovog mračnog DC univerzuma Zaka Snajdera dobiti bar naknadno kultni status kako se to znalo dogoditi na filmu. Setite se Kameronove dvojke „Aliena“.
Čast DC spasla je donekle „Wonder Woman“.
Ako Supermen nije mogao da se snađe sa Brežnjevom ili Bin Ladenom, to ne znači da nije bio podstrek i terapija 1938. u vreme Velike depresije. Flaš Gordon je tada bio „odviše ljudski“, a Hitler je već izvršio anšlus Austrije, dok je Supermen bio sve što nije bio Čemberlen u Minhenu. A kad u jednoj strip egzibiciji Supermen čak boksuje sa Muhamedom Alijem, to možemo smatrati i kao estradnu penziju, nalik onome kako se ponašaju Gorbačov ili Pele
Dakle, Action Comics no.1 iz juna 1938. godine – prvi strip gde se pojavljuje Supermen, prodat je 2014, na internet aukciji, za fantastičnu sumu od preko tri miliona dolara. Još jedan dokaz da je „pop kultura“ odavno postala klasična. Te mondenske kolekcionarske strasti ne bi bilo da Supermen nije paradigma. Na tom terenu sinhronizacije sa aktuelnom politikom, on je i dalje jači – kad, na primer, poželi vratiti američko državljanstvo kako bi protestovao protiv Trampa, nego da to recimo uradi neki Marvelov delija, pa čak i Kapetan Amerika. Kad spasava radnika migranta od belih rasista, Supermen je ipak simbolički najjači. Na toj ravni, marvelovci su više inkluzivni. To je jedina prava borba na „američki način“ shodno nevinom shvatanju te mitologeme.
Globalna aplikativnost ovog američkog simbola je fascinantna: na primer, Milovan Milutinović – moj instruktor vožnje, onda kad se polagalo na „jugu“ – negde u vreme prve „Pustinjske oluje“ protiv Sadama – prvi je užički Ginisov rekorder. U gradu na Đetinji zovu ga Supermen: pre pet godina prepešačio je 2.500 kilometara od Užica do Londona i tamo pred početak Olimpijade postao ginisovac. U Londonu je pretrčao 100 metara sa 45 kilograma tereta za 25,19 sekundi, i to posle 62 dana pešačenja.
A ono „oprostiću joj sve, nisam ja Supermen, pa da mogu to na leđima da ponesem“? Dobro, ovaj stari duet Željka Joksimovića i Dina Merlina primer je kakvi sve nepredvidivi mogu biti ishodi jedne ideje. Supermen je baš primer one teze Plehanova da ideja kad se jednom iznese u javnost, više nije ničije vlasništvo. I baš tako, Supermen je postao „opšte mesto“, kao što je i u filozofiji to isto odavno postao Fridrih Niče. Još kad se ukrste Supermen i Niče, pa ne zna čovek da li je Supermen rehabilitacija Ničea, ili je Niče još jedna, ovoga puta konzumerska, kompromitacija Supermena.
Naime, Niče je komforna i nimalo ekološka deponija 20. veka u kojoj radi centrifuga ideološkog i filozofskog javašluka, tako da se pravi Niče izgubio u moru mistifikacija i alibija, u smislu „šta su o Ničeu rekli drugi“. Kao što se, na primer, i pravi Danilo Kiš ovde izgubio u „tumačenjima Kiša“. Ili Radomir Konstantinović i njegova knjiga u tumačenjima „palankologa“ koji se na „Filosofiju palanke“ pozivaju više nego što se moja baba pozivala na Pelagićev „Narodni učitelj“.
Najveća Supermenova mana bila je konstruktorska greška – savršenost i nepobedivost. Otuda je izmišljen kriptonit – metal s njegove rodne planete koji ga može oslabiti. I kao što kritičari pišu povodom Supermenovih osam decenija – njegova savršenost bila je ponekad previše za nesavršenu publiku, koja se okretala nesavršenim marvelovcima, na primer Spajdermenu ili omiljenom X-Menu – Vulverinu, s čijim su se manama mogli lakše poistovetiti. Ali većina Marvelovih superheroja u blokbasterima je izgubila dušu – tačnije onaj ničeanski resantiman heroja. Filmski Tor je, recimo, na momente čak i bizaran, i dobro funkcioniše samo na granici kempa kakav je njegov poslednji samostalni film „Ragnarok“ koji bi više pristajao ekranizaciji Astera Blistoka.
Na ovim našim prostorima, Supermenom se ozbiljnije bavio novinar Bogdan Tirnanić. Odlično verziran u istoriju stripa, Tirke ističe da je Supermen bitan zbog eksplozije nove forme stripa u sveskama, ali da ovaj dasa nije toliko unikatan, već da je on u dobroj meri proizvod eklekticizma
Marvelovi blokbasteri su i popcorn estetika. Mnogi od tih filmova su visokih dometa u novom trendu, ali retko u kom slučaju je film pogodio karakter stripa kao što je Milijus uradio s Konanom. Ako niste znali, Konan je isto od Marvela.
Iako mnogo više kanonizovan, Supermen je takođe izraubovan do tačke banalizacije. Mada, za to ima povoda u tom raskošnom rezervoaru značenja. Uostalom, da li bi Lane i Dino mogli da pevaju „oprostiću joj sve, nisam ja Betmen (ili Spajdermen) a da ne ispadnu smešni? 
Da li bi tvorci Supermena Džeri Zigel i Džo Šuster bili zbunjeni pred Prljavim inspektorom Blažom koji je za potrebe svojih starih kolumni u Blicu nosio kostim njihovog pulena, uz dodatno zbunjujući dodatak šajkače, kojeg nema, ali koji se nekako podrazumeva?
Umberto Eko je rekao da fudbal zaglupljuje ljude. Ali fudbal je trijumf globalizacije u njenom najboljem izdanju, ako lako pogodimo da je FIFA moćnija od UN, i pretpostavimo da je UEFA stabilnija od EU. Mundijali, pa i ovaj putinizirani, najbolje demantuju Eka, kao što ga huliganizam potvrđuje. Kod Supermena je slavni pisac mnogo bliže suštini. Njegov esej o ovom paradigmatičnom heroju je inspirativan: za gospodina Eka, Supermen predstavlja simboličku sliku od posebnog značaja. „U jednom nivelisanom društvu, izloženom psihološkim poremećajima, osujećenjima, kompleksima inferiornosti, u jednom industrijskom društvu u kojem čovek postaje tek puki broj u okviru društvene organizacije koja odlučuje u njegovo ime, pozitivni junak treba da bude otelotvorenje potrebe za moći, koje običan građanin pothranjuje bez mogućnosti da je zadovolji“, piše Eko, dodajući da je Supermen baš tipičan mit takve vrste čitalaca.
Supermen živi među ljudima kao lažni novinar Klark Kent, i kao takav on je upadljivo bojažljiv, prosečno inteligentan, pomalo trapav, kratkovid i potčinjen svojoj koleginici Lois Lejn, koju Eko karakteriše kao osobu matrijarhalne i libidonozne prirode, koja ga prezire, budući da je ludo zaljubljena u Supermena. Sa stanovišta mitopoetike, ističe Eko, rešenje je izvrsno: Klark Kent je personifikacija tipičnog prosečnog čitaoca opsednutog kompleksima, kojeg i njegovi bližnji preziru, a i najsitniji trgovački službenik u Americi pothranjuje tajno nadu, kroz jasan mehanizam identifikacije, da će jednog lepog dana ispod košuljice njegove ličnosti izbiti natčovek koji će biti u stanju da u celini nadoknadi godine u osrednjosti.
Jeste li znali da je baš u Srbiji sniman „Kripton“ koji se od proleća ove godine emituje na HBO? Hrvatski tisak je pisao o tome, akcentujući da se to desilo nakon što je Aleksandar Vučić bio potpisao uredbu o podsticajima za filmsku industriju
Ali ovde opet dolazimo do Ničea, gde je i njegov „natčovek“ deponija ideološkog javašluka; tako da on u jednom slučaju može biti arijevsko-vagnerovski, u drugom boljševičko-azijatski, u trećem neoliberalni, ali, nažalost, u četvrtom i palanački koji banalizuje i ovu Ekovu priču. Jer kad je Šešelj u Hagu rekao da svi tamo mogu da mu popuše, umesto onog „najsitnijeg trgovačkog službenika u Americi“, o kome Eko govori, dobijamo najsitnijeg srpskog gulanfera koji pokušava baš ono na čemu insistira Eko – „da u celosti nadoknadi godine provedene u osrednjosti“. Sličan psihološki mehanizam počiva i u masovnoj podršci koju ima Vučić. Uostalom u foto-montažama njega su često probali da zajebavaju kao grotesku Supermena, ne razumejući mehanizme o kojima piše Eko.
Ne treba zaboraviti kontekst u kome se definišu klasični strip junaci – Ameriku na izmaku treće decenije 20. veka, krcatu ljudima bez posla i novca, ali i bez vere u budućnost. Ruzvelt je naciji iscrpljenoj ekonomskom krizom ponudio New Deal, a Holivud i strip industrija su bili deo tog miljea. Ako je Supermen, koji se pojavio 1938. godine, bio integralni deo Ruzveltovog Nju dila, Kapetan Amerika, koji se pojavio 1941, obučen u nacionalne boje Amerike, bio je jedan od stubova antinacističke propagandne mašinerije. Kao muška Marlen Ditrih.
Ma koliko unikatan i mitološki svemoćan, kao Elvis u rokenrolu, Supermen danas više nije politički i antropološki moćan. On odista ima primarni dvostruki identitet, ali uprkos izgubljenom zavičaju i odrastanju u američkoj provinciji, nema toliko neurotičnu i setnu egzistenciju kao Marvelovi superheroji koji su, za razliku od Supermena, umesto iz „vere u Ameriku“ nastali u ambijentu hladnoratovske paranoje, pesimizma, Zaliva svinja, Vijetnama, Crnih pantera, i svi su, uglavnom, „deca Hirošime“ – mutanti nastali nuklearnim akcidentom i DNK karambolom. Zato se solidno snalaze i u digitalnoj postistoriji.
Zahvaljujući Frenku Mileru u stripu, i Kristoferu Nolanu u filmu, Betmen je i danas validan darkersko-antropološki izazov sa visokim estetskim dometima (imao je bolju kontrolu štete u zajedničkom filmu sa Supermenom), dok je dosad najzapaženija renesansa Supermena na filmu i dalje ona iz 1978. u režiji Ričarda Donera i u liku jedinog pravog filmskog Supermena – Kristofera Riva, bog da mu dušu prosti. Nastavci su bili daleko gori. Eto, čak i kad ga je režirao Brajan Singer, kad je mitski neprijatelj Leks Lutor bio potencijalno senzacionalni Kevin Spejsi. Pored standardnih biblijskih paralela: Jor El sa Kriptona, kao Otac, kao Marlon Brando ili mnogo kasnije kao iznenađujuće dobar Rasel Krou, u filmovima je sačuvana još jedna dogma koja nas, opet, vodi na deponiju značenja. Ovoga puta to je citiranje Supermena kao prototipa „građanske svesti“, a na čemu insistira Umberto Eko.
Ova tvrdnja postaje još kontradiktornija kad znamo da Supermena neki optužuju za logotip „američkog fašizma“, pritom zanemarujući činjenicu da je Gebels urlao: „Supermen je Jevrej“. Njegovi tvorci su to odista bili.
Kako dedukcijom doći do te „građanske svesti“? Pa lepo, kao Eko nekad treba postaviti pitanje u stilu američkih konzervativaca; ako Supermen može sve i u galaktičkoj ravni, kako onda jednostavno nije nekad oslobodio Maovog jarma milione Kineza, ili kako u poslednja dva-tri filma, onako usput, nije rešio iransku pretnju? Da li Kim Džong Un ima i kriptonit?
To ne da ne rešava Supermen, već se tim „ovozemaljskim stvarima“ ne bi bavio nijedan superheroj. Sem naravno X-menova koji su pomogli da se reši Kubanska raketna kriza. Egzistirajući na nivou malene zajednice (Smolvil u detinjstvu, Metropolis u zrelim godinama), Supermen ne insistira direktno na ideologiji (za razliku od njegovih „ničeanskih“ tumačenja), već na etičkim normama. One se ne kristališu u globalnoj politici, već u little town sredini kroz obračun sa podzemljem. Ovako, ideološki „betmeniziran“ Supermen u suštini brani sigurnost komšija, i tu su galaktički sukobi samo metafora odbrane od kriminalaca. Ili terorista. Ako, putem analize Umberta Eka, krenemo dalje, „jedini vidljivi oblik u kojem se zlo ispoljava, jeste nasrtaj na privatnu svojinu“, i tu je Supermen, kao i svaki superheroj, njen garant. Tu već ima ponegde malo i nenamernog prejudiciranja trampizma. Opasnosti iz svemira su povremeni začin. Podzemlje je, međutim, endemsko – nešto što trajno obeležava ljudsku sudbinu i tu Eko uočava razliku između „građanske“ i „političke“ svesti gde je za mister Supermena bitna samo ona prva.
Da li bi Lane i Dino mogli da pevaju „oprostiću joj sve, nisam ja Betmen“ (ili Spajdermen) a da ne ispadnu smešni? Da li bi tvorci Supermena Džeri Zigel i Džo Šuster bili zbunjeni pred Prljavim inspektorom Blažom koji je za potrebe svojih starih kolumni u „Blicu“ nosio kostim njihovog pulena?
Njegov svet je Smolvil ili Metropolis. Za njega ne postoji politički entitet SAD. Za razliku od „Simpsonovih“, gde je Springfild Amerika u malom. Uslovna aseksualnost je, takođe, tipična superherojska odrednica. Ne zbog toga što oni ne vole te stvari, već zato što one otvaraju fatalno dramaturško pitanje njihove konačnosti. Blasfemično kao u slučaju Isusa, u kontingentu knjiga u stilu Braunovog „Da Vinčijevog koda“. Pitanje „šta bi se dogodilo da se Supermen oženi sa Lois Lejn?“. Te dramaturške barijere ne smetaju da se podupiru tradicionalne, čak i patrijarhalne vrednosti, pa da i Supermen kao vanzemaljac (Kal El) sa planete Kripton bude „ultimativni naturalizovani Amerikanac“, nalik Švarcenegerovoj sudbini.
Ako Supermen nije mogao da se snađe sa Brežnjevom ili Bin Ladenom, to ne znači da nije bio podstrek i terapija 1938. u vreme Velike depresije. Flaš Gordon je tada bio „odviše ljudski“, a Hitler je već izvršio anšlus Austrije, dok je Supermen bio sve što nije bio Čemberlen u Minhenu. A kad u jednoj strip egzibiciji Supermen čak boksuje sa Muhamedom Alijem, to možemo smatrati i kao estradnu penziju, nalik onome kako se ponašaju Gorbačov ili Pele.
Na ovim našim prostorima, Supermenom se ozbiljnije bavio novinar Bogdan Tirnanić. Odlično verziran u istoriju stripa, Tirke ističe da je Supermen bitan zbog eksplozije nove forme stripa u sveskama, ali da ovaj dasa nije toliko unikatan, već da je on u dobroj meri proizvod eklekticizma, u smislu da je Rejmondov Flaš Gordon bio „ikonografski uzor“, te da je Zigel u propovedačkom tonu Supermena imitirao scenaristu Lija Foka pokazujući kako mu je „Mandrak“ omiljeni strip.
Superjunak je moguć samo, kako primećuje Mafredi Nikoleti, pri poremećenim socijalnim stanjima. Ali, što u komentaru piše Tirke, „ako je 1934. Flaš Gordon morao da ode sa Zemlje na Mongo, onda je 1938. Supermen mogao da sa Kriptona dođe na Zemlju“.
Jeste li znali da je baš u Srbiji sniman „Kripton“ koji se od proleća ove godine emituje na HBO? Hrvatski tisak je pisao o tome, akcentujući da se to desilo nakon što je Aleksandar Vučić bio potpisao uredbu o podsticajima za filmsku industriju. Inače, u Dubrovniku se snimao „Poslednji džedaj“. „Kripton“ je već treći projekat koji je producent Dejvid Gojer radio u Srbiji.
Radnja se logično događa na Supermenovoj rodnoj planeti, ali je glavni junak njegov deda Seg-El kojeg tumači Kameron Kaf. Deda spasava planetu da bi se na njoj rodio Kal-El. Warner Bros produkcija malkice je kamerna.
Onaj moj ispisnik s početka teksta koji mnogo voli Pearl Jam, pita me povodom ovog jubileja iz zajebancije – šta li je kriptonit za Vučića?
Piše: Zoran Panović
Izvor: Nedeljnik
