Nakon što je njena, kao i stogodišnja borba više generacija žena, da se i ženama omogući pravo glasa ostvarila pobedu krunisanu devetnaestim amandmanom na američki ustav kojima se ženama daje pravo glasa na izborima Doroti Tompson odlazi u Evropu kako bi se posvetila novinarskoj karijeri.
Doroti Tompson, koja je bila poznata i kao Prva dama američkog novinarstva i koju su smatrali podjednako uticajnom kao i Elenoru Ruzvelt, prvo odlazi u Irsku gde uspeva da intervjuiše Terensa Meksvinija, jednog od lidera Šin Fejna. Samo dan nakon intervjua Meksvini je uhapšen da bi dva meseca docnije preminuo u zatvoru. Tompson je uradila poslednji intervju sa njim.
Nakon ovoga Doroti Tompson odlazi u Beč gde se, radeći kao dopisnica, fokusira na učenje i usavršavanje nemačkog jezika koji će joj u godinama koje slede biti od velike koristi. Naime, nakon Beča, sledeće odredište joj je Nemačka. Osim što se druži sa slavnim književnicima poput Mana, Cvajga, Brehta (čak je i sama imala lezbijsku ljubavnu aferu sa književnicom Kristom Vinslou) Doroti Tompson iz prve ruke svedoči o usponu jedne male partije koju svi nazivaju nacističkom pod mudrim rukovodstvom jednog još manjeg čoveka čaplinovskih brkova. Upravo je ona, prilikom boravka u Minhenu, uspela da intervjuiše tog smešnog čovu koga će u godinama koje slede ceo svet znati pod imenom i prezimenom Adolf Hitler.
Intervju je bio osnova za njenu knjigu Videla sam Hitlera u kojoj upozorava na opasnost ako Hitler osvoji vlast u Nemačkoj. „On je bezobličan, gotovo bez lica, čovek čije su konture karikaturalne“, napisala je o njemu. „Čovek hrskavičave strukture, bez kostiju. On je nedosledan i nestalan, nesiguran i mrzovoljan. Tipičan je prototip malog čoveka.“
„Senator je vulgaran, gotovo nepismen, javni lažov koga je lako otkriti, a njegove „ideje“ skoro idiotske, dok je njegova slavljena pobožnost bila istog tipa kao trgovačkog putnika koji prodaje crkveni nameštaj, a njegov još cenjeniji humor ironični cinizam iz seoske prodavnice.“
Taj mali čovek će uskoro sve svoje frustracije pokušati da izleči iživljavajući se na celoj planeti. Nacisti su članak i knjigu doživeli uvredljivo i Doroti Tompson, 1934. godine, postaje prvi novinar koji je i zvanično proteran iz Nemačke.
O svojim nemačkim iskustvima i Hitleru ona priča svom drugom suprugu Sinkleru Luisu koji počinje da se poigrava sa idejom šta bi bilo kada bi i u Americi neko sličan Hitleru ili Musoliniju došao na vlast. Iz ovog razmišljanja nastao je roman To je ovde nemoguće koji je u Americi objavljen 1935. godine, dok je srpsko izdanje, u prevodu Milana Đurića, nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
U ovom satiričnom romanu Sinkler Luis, iz ugla urednika provincijskih novina Doremusa Džesapa i članova njegove porodice, opisuje uspon senatora Berzelijusa Baza Vindripa. Vindrip je populista koji obećava povratak tradicionalnim i porodičnim vrednostima kao i pet hiljada dolara godišnje svakom građaninu, onako na lepe oči.
Predstavljajući sebe kao šampiona u američkim tradicionalnim vrednostima, uz pomoć medijskog maga Lija Sarasona (neke vrste američkog Gebelsa) Vindrip prvo na unutarstanačkim izborima pobeđuje Frenklina Ruzvelta da bi na predsedničkim izborima porazio republikanskog kandidata Volta Trobridža.
„Njih je svega nekoliko, ali samo pomisli kako mala je bila Lenjinova banda u početku, i Musolinijeva, i Hitlerova, i Kemal-pašina.“
I to je bilo to. Vindripu je i ova pobeda dovoljna da uništi Ameriku kakva je postojala. Posle neuspele promene ustava u Kongresu, Vindripova lična i neformalna garda Minute Men (jasna i direktna aluzija na crnokošuljaše i smeđekošuljaše, koja na početku broji između tri i četiri stotine hiljada članova i koje samo na početku nazivaju posprdno Miki Maus) hapsi kongresmene sklone odbrani demokratije. Nakon toga Vindrip sa lakoćom vrši izmenu ustava kojom prigrabi svu vlast. Sve ostalo je već viđeno u Hitlerovoj Nemačkoj i Musolinijevoj Italiji. Afroamerikanci i Jevreji gube pravo glasa i postaju građani trećeg reda. Mesto građana drugog reda rezervisano je za političke protivnike, komuniste, liberale, bundžije raznih fela, prijatelje demokratije, neprijatelje totalitarizma…
„Ali ono što ne smem da gubim iz vida jeste da je Vindrip samo lagani pampur povrh kovitlaca. Nije on smislio sve ovo. Posle sveg onog opravdanog nezadovoljstva zbog doteranih političara i plišanih konja plutokratije, da nema jednog Vindripa bio bi tu neki drugi.“
Tradicionalne partije se ukidaju, a osniva se jedna i jedinstvena Američka korporativna državna i patriotska partija. Priprema se rat sa Meksikom, a možda i sa celom Latinskom Amerikom. Mediji su cenzurisani, građani se hapse i izvode pred preke sudove. Tradicionalni koledži i fakulteti se ukidaju i uspostavljaju se oni koje ama baš svako može da završi za dve godine. Obrazovani i stručni ljudi se marginalizuju, dok na njihova (odgovorna) mesta dolaze neobrazovani i nestručni ljudi koji se vrednuju samo na osnovu odanosti, kako ga zovu, Šefu.
„A i ovaj režim je super. Sada čovek može da napreduje u novinarskom poslu, a ne da ga koči gomila snobova koji misle da su tako strava obrazovani samo zato što su pohađali koledž.“
Politička elita se sve više bogati i živo sve dekadentnije i raskalašnije dok su obični građani sve siromašniji. Državne granice su čvrsto zatvorene tako da je svako bekstvo u slobodnu Kanadu gotovo nemoguće. Koncentracioni logori (koji u Americi nisu namenjeni samo Jevrejima) su sve puniji i ljudi tamo odlaze samo da umru u veoma nehumanim uslovima. Nastupa doba političkih komesara i prekih sudova, a i to samo kada vlastodršcima odgovara da se igraju prava i pravde. (Ne)formalni odredi MM-a su uvek tu da uskoče i da, van institucija, reše neki problem ili da se reše nekog… problema.
Lik Baza Vindripa baziran je na američkom političaru Hjuu Longu. U pitanju je kongresmen iz Luizijane koji je bilo levičarski populista i zagovarao gotovo iste stvari koje je obećavao i Vindrip. Long je imao nameru da se, poput svog književnog parnjaka, kandiduje za predsednika na izborima 1936, godine. Međutim, godinu dana ranije, baš kada je izašla Sinklerova knjiga, na njega je izvršen uspešan atentat.
„U tim starim dobrim danima žene su stvarno imale šansu. Podsticane su da šalju svoj muški svet, ili bilo čiji muški svet, u rat.“
Sinkleru Luisu često zameraju da je u ovom romanu pokušao da inkorporira evropske političare i ideologije u američko društveno i političko tkivo što je, mnogi smatraju, nemoguće.
Vindrip je, smatraju kritičari, manje nacista, a mnogo više običan prevarant i manipulator koji tačno zna kako da iskoristi ljudske žudnje zarad svojih ciljeva, a ni on niti njegovi sledbenici nisu sposobni da američko društvo i sistem transformišu koristeći ideologiju onako kako je to uradio Hitler u Evropi.
Ponovno interesovanje za ovu knjigu naglo (i ponovo) se pojavilo nakon izbora Donalda Trampa za američkog predsednika. Mnogi su u ovoj svima simpatičnoj zvezdi rijalitija videli upravo Vindripa.
I, zaista, čitajući roman „To je ovde nemoguće“ iako nam je jasno da je autor pisao misleći na Hitlera i Musolinija, mi ne možemo, a da ne pomislima prvenstveno na Trampa. Model Vindripovog dolaska na vlast nove generacije, neodoljivo podseća na ono što smo videli pre nekoliko godina u Americi. Svi opisi osvajanja vlasti su veoma ubedljivi i nesumnjivo poznati. Ono što je došlo posle spada u spekulacije koje, na sreću, i dalje nismo videli u Americi, a malo je živih svedoka koji se sećaju kako je to bilo kada se prošli put dogodilo u Nemačkoj i Italiji.
U tom drugom segmentu priča mnogo više podseća na čistu spekulativnu prozu, a autora ovih redova asocira na knjigu Gvozdena peta Džeka Londona.
„I, najfatalnije i nedostižnije, njegovo rešenje nagađalo je da će ljudi lukaviji, prepredeniji, bez obzira zovu li se kamaradi,bratija, komesari, kraljevi, patriote, mala braća siromašnih, ili imaju neko drugo zvučno ime, nastaviti da imaju veći uticaj nego ljudi sporijeg uma, ma koliko dostojni.“
Roman To je ovde nemoguće je i dalje, osamdeset godina nakon svog nastanka, veoma aktuelan verovatno zato što ono što opisuje nikada neće zastareti.
Neron, živi!
Piše: Milan Aranđelović
