„Достава“ је прича о савременом ропству, невидљивости и тихој борби за достојанство.
Једне кишне ноћи, пре неколико недеља, испред улаза у зграду затекао сам достављача. На леђима му се налазила огромна коцкаста торба, читаво тело је прекривала кабаница, док су се кишне капи, вероватно помешане са знојем, и даље сливале низ тамну кожу његовог лица. Када сам му понудио да уђе, промрмљао је нешто неразумљиво и тутнуо ми телефон под нос. На вези је била Сања, која је чекала ову испоруку. Рекла ми је спрат и број стана, али када сам то покушао да пренесем достављачу, схватио сам да он не разуме ни српски, ни енглески.
У том тренутку ми је то деловало лудо и храбро. Дошао је да ради у земљи чији језик не разуме, што није чудно, али и са никаквим познавањем макар основних речи на енглеском језику. А оно што ми је причао није звучало ни као француски, шпански, немачки или, већ неки, језик, који могу да, макар, препознам као глобални.
Лудо и храбро.
Што сам дуже о томе размишљао почињао сам да се прибојавам да то није храброст и лудост, већ да се иза свега крије економска нужда. Али ни она није она покретачка снага која га је довела у непознати двомилионски град.
Када се говори о трговини људима, прва асоцијација најчешће је сексуална експлоатација. Међутим, реалност је много сложенија. Према подацима Међународне организације рада (ИЛО) и УНОДЦ-а (Канцеларија Уједињених нација за дрогу и криминал), радна експлоатација – присилни рад у грађевинарству, пољопривреди, фабрикама, рудницима, па чак и у домовима – чини већи део случајева трговине људима. Иако је сексуална експлоатација доминантна међу женским жртвама, радна експлоатација остаје глобално бројнија, али медијски мање видљива.
У том контексту, сваки тамнопути возач аутобуса или достављач у Србији крије неизговорено питање: да ли је он овде својом вољом или зато што неко, негде, држи чланове његове породице као таоце? И да ли одбијање рада значи не само губитак посла – већ можда и губитак главе њему драгих особа?
Очито са свешћу о томе писац, графички дизајнер и новинар Питер Менделсенд пише роман Достава. Ова књига коју је код нас, у преводу Алексе Голијанина, објавила издавачка кућа Службени гласник, прати неколико дана у животу достављача. Доведен је у страну земљу о којој нема појма, чији језик не разуме, дат му је бицикл са навигацијом, торба, мобилни телефон и послат је да разноси пакете. Све што заради одлази на плаћање кревета, хране и крате за брод који га је довео ко зна одакле.
И, опет, ма колико је ситуација у којој се налази, наизглед, безизлазна, он је, на неки начин, срећан јер није остао… тамо. Ма шта било то… тамо. За разлику од оног… тамо, овде је невидљив за све осим за оне који желе да га опљачкају, пребију или прегазе јер је… па невидљив део популације.
А, опет, и на том дну, наратив сваке бајке ради пуном паром. Наш јунак мора да пронађе храброст коју није ни знао да поседује, како би победио Супервизора, освоји девојку у коју се заљубио и ослободи се ланаца невидљивости.
У питању је прича о одрастању и сазревању, али не од оног места на Масловљевој хијерархији на ком се обично налазе јунаци савремене западне књижевности. Главни јунак, без имена и лица, полази са самог дна. Рађа се из борбе за основну физичку егзистенцију и језичко разумевање света око себе. За многе читаоце, оно што се у књизи достиже једва би се сматрало „развојем“ – то је тек достизање онога што други узимају здраво за готово.
Менделсенд пише минималистичким стилом, у трећем лицу, уз повремене уметнуте коментаре једног старијег, свезнајућег мета-приповедача – човека који је и сам некада био избеглица и учио језик земље у коју је дошао. Та структура – где форма прати садржај – даје роману необичну снагу и упечатљивост. Реченице су кратке, језик оскудан, ритам фрагментаран – као унутрашњи свет некога ко тек учи како да говори страни језик.
За разлику од романа о високообразованом естети који се колеба између уметности, порока и вере, Менделсенд овде приказује формирање језичке писмености – основног средства повезивања унутрашњег и спољног света. Без ње, његов достављач остаје заробљен у тишини између онога што осећа и онога што свет очекује да каже.
Како роман одмиче, и достављач и приповедач, постају све речитији. Достављачу је све лакше изразити мисли, жеље, страхове и тежње, а читаоцу покушати да га чује и, заиста, разуме.
У свету у ком многи причају, али мало ко слуша, Достава нас подсећа да они које не чујемо – ипак говоре. А можда су управо њихови гласови најважнији.
Пише: Милан Аранђеловић
