Nagrada je usluga ili bolje reći zajam. Ergo, zajmodavac (čitaj: kritičar) se obavezuje da drugom licu, zajmoprimcu (piscu) preda u svojinu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari (čitaj: simboličku moć statusa u književnoj hijerarhiji), a zajmoprimac (pesnik) se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca ili odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta u određenom roku, sa naknadom ili bez naknade (Zakon o obligacionim odnosima).
Piše: Tomica Ćirić
U potrazi za pozajmljenom nagradom.
Prvi etički imperativ savremene književnosti kategorički glasi: Niko nije gadljiv na nagrade! Taman posla da neko iz laureatizovane bratije makar i pomisli da, recimo u kišovskom maniru, vrati dodeljenu mu nagradu. Takav gest bi sigurno naišao na pravedničku osudu esnafsko-udvoričkog auditorijuma. Bilo bi to nalik smrtnom sagrešenju, ravno izdaji otadžbine. Takvog smelog literatu bi plebiscitarno sva književna udruženja ad hoc proglasila budalom, a javnost s punim zgražavanjem osudila.
Jer nagrada u današnjem književnom sistemu nikad nije individualno priznanje piscu.
Nagrada je usluga ili bolje reći zajam. Ergo, zajmodavac (čitaj: kritičar) se obavezuje da drugom licu, zajmoprimcu (piscu) preda u svojinu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari (čitaj: simboličku moć statusa u književnoj hijerarhiji), a zajmoprimac (pesnik) se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca ili odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta u određenom roku, sa naknadom ili bez naknade (Zakon o obligacionim odnosima). E sad, kod vraćanja zajma, da se poslužimo i dalje ovim ekonomskom parabolom, nagrađeni pesnik kasnije u svojstvu člana nekog budućeg žirija nagrađuje kolegu bivšeg kritičara, koji je sada u ulozi pesnika –konkursnog pretendenta za neku sledeću nagradu. To nije čak ni klanovski odnos. Klan je izraubovana medijska insinuacija. U pitanju je vrlo perfidan merkantilni odnos. Kritičar dobija honorar za svoj angažman, pesnik nagradu, pare i simboličku moć, kasnije pesnik postaje kritičar «po zasluzi i priznanju», onda on dobija honorar a svog kolegu, s kojim je inače u prijateljskim odnosima, nagrađuje istom ili sličnom nagradom «u razumnom vremenskom roku». Ne mora to da bude odmah iduće godine, može da se desi i za pet godina, (mada sumnjam da su naši pisci baš toliko monaški strpljivi), ali obligacioni mehanizam je suštinski isti:
Shematski prikaz: Ja =>Tebi, Ti => Meni
Mala bara, tek poneki govnobalj.
Ergo, nije problem u nagradama. To jest, ne bi bio nikakav problem u tome ko se nagrađuje ako bi makar za nijansu nagrađene knjige (romani, pesničke zbirke itd) pomerile vrednosne granice u doživljaju i poimanju savremene literature. Neka mi neko klimoglavo potvrdi da su Gocićev «Tai» ili Gataličin «Veliki rat», da uzmemo samo najbolje romane po NIN-u u zadnje dve godine, označili nekakvu prekretnicu u našoj savremenoj romanesknoj produkciji, te da su so-called «Kamena čtenija» Ivana Negrišorca, polutanski ovenčana nagradom «Meša Selimović» nešto zaista promenila u današnjoj poeziji ili…? Biće da su u slučaju poslednjeg laureata svoje mistične interpretativne moći udružili svi presveti kritičari regiona da bi u javnost blagoproizveli jedan parapoetski (ideološki) – mućak. I nije problem ni u autorima koji pišu takve knjige. Neka su nam živi i zdravi. Problem je u sistemu koji ih majeutički ljuljuška, babički bdi nad njihovom bibliografskom kolevkom i s vremena na vreme materinski brižno – podoji. Pošto i inače živimo u nekrofilnom društvu, uz to i prilično kanibalistički nastrojenom prema mlađoj populaciji (prema slatkorečivom etiološkom mitu o zlatnom dobu – mladi imaju u najboljem slučaju ontološki status bižuterije). Drugim rečima, mlađi autori su suvišni ako se ne uklapaju u predstavu o sopstvenoj ništavnosti.
I nije to tek konvencionalni topos, kako se to benigno prikazuje u javnosti uobičajenom frazom o tobož generacijskom sukobu koji je pedagoški uvek na strani starijih, dok su mladi puni nerazumnog vitalizma. Ne. Nema sukoba, Zapravo, nema nikakvog sukoba jerbo mladi u jednom nekrofilno-autokanibalističkom sistemu vrednosti ne postoje. Mlad autor (pisac, pesnik) između 20 i 30 godine ne postoji u književnom sistemu. Retki su časni izuzeci koji samo potvrđuju to pravilo. Mlađi autori postoje kao mladi tek u svojim kasnim tridesetim, tada se književnoj gerijatriji otprilike završava druga mladost i počinje post mortem – večna mladost. Mlađi pisci i pesnici ne postoje zato što nikome nisu potrebni. Ni izdavačima, ni esnafima, ni starijim kolegama. Ne mogu postojati mladi ako imamo obesmrćenu mladost ikonički agilnih književnih otaca.
Mladi su u takvom logičkom nizu – nepotrebna tautologija, te se simbolički žrtvuju prošlosti. A prošlost je po definiciji uvek na strani mrtvih.
Pohvala licemerju.
Nikada ne verujte piscu kada priča o svojoj apolitičnosti. Apolitičnost je izmislila gospoda da bi lakše manipulisala svojom savešću. Mit o apolitičnosti pojedinca je moguć jedino onda kada je društvo institucionalno depolitizovano a sam pojedinac utopijski izmešten u prostor građanskog blagostanja. Kako takva medoliko okapana građanska pastorala u stvarnosti ne postoji, svi pisci koji su tobož samo zaokupljeni svojim poetičkim pitanjima i te kako su stvarnosno uronjeni u gorepomenuti sistem. Štaviše, svojom lažnom apolitičnošću, te tobožnjom estetskom neutralnošću, takvom sistemu samo daju posvetu i legitimitet. Koliko je samo proliveno ovidijevskih suza nad tekućim promenama vlasti od strane raznih pisaca, koliko gnevnih solilokvija katapultiranih iz virtuelnih katakombi Interneta, a koliko skrušeničkog pokajanja te suza radosnica tek predstoji kada vam isti taj sistem blagonaklono namigne i šeretski potapša nagradama. Naposletku, najbolje je apolitičnost kada ste (ne)formalno u nekoj političkoj stranci. Tada možete da budete apolitični do mile volje. Čak i da pišete protiv vlasti. Jer prvi etički imperativ savremene književnosti kategorički glasi: Niko nije gadljiv na nagrade.
Daj šta daš.
Tomica Ćirić (1980), rođen u Pirotu. Diplomirao na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavljuje u periodici pretežno poeziju. Zbirka pesama Nova utopija uvrštena je 2013. u najuži izbor i objavljena u ediciji Prvenac, Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca. Objavljuje periodično u elektronskoj formi na autorskom blogu za satiričnu poeziju Mrtvi albatrosi (mrtvialbatrosi.blogspot.com).
Izvor: Afirmator
