Predstavljanjem romana „Iver“ Laguninoj velikoj porodici domaćih pisaca pridružuje se i Oto Oltvanji, romansijer, pripovedač i prevodilac, omiljen među čitaocima fantastike, horora, trilera i stripova. Tokom već dvadeset godina duge spisateljske i prevodilačke karijere, objavljujući svoja dela u antologijama kao što su „Tamni vilajet“, „Beli šum“, „Gradske priče“, „Nova srpska pripovetka“ i „Četvrtasto mesto“, stekao je veliki ugled i među čitaocima i među piscima.
Promocija na kojoj su o romanu „Iver“, osim autora, govorile njegove kolege, autori i prevodioci Goran Skrobonja i Slavoljub Stanković, održana je u irskom pabu „Tri šargarepe“, ispunjenom piscima, odanim čitaocima, radoznalom publikom privučenom odličnim književnim programom i članovima kluba „Lazar Komarčić“ u kojem je Oltvanji i započeo svoju literarnu karijeru.
Goran Skrobonja, pisac i prevodilac, jedan od veterana ovog kluba, primetio je da ovo predstavljanje novog Oltvanjijevog romana liči na porodični skup, jer se skoro svi poznaju i druže i to veoma rado baš u tom pabu.
Vraćajući se u vreme prvih susreta sa Oltvanjijem koji je iz rodne Subotice, odmah posle završetka vojnog roka, stigao u Beograd, Skrobonja se prisećao kako ga je svet fantastike opčinio i podstakao da i sam počne da piše. Ocenivši da je Oltvanji izuzetno talentovan pisac Skrobonja mu je samo zamerio što to radi možda isuviše sporo i što iz nekog razloga od gladne publike krije već gotove tekstove koje drži u fioci. Tako je recimo od prethodnog horor romana „Kičma noći“do pojave „Ivera“ proteklo pet godina. Naravno, to vreme je ispunjeno temeljnim radom i rezultat je, kako Skrobonja ocenjuje, Oltvanjijevo do sada najzrelije i najbolje delo. Skrobonja je posebno naglasio specifičnost „Ivera“ u odnosu na ostala Oltvanjijeva dela: ovog puta autor se opredelio za psihološki triler u formi porodične sage, bez elemenata horora ili naučne fantastike.
Autor je ispričao kako ga već godinama opseda ideja da napiše porodičnu sagu koja bi ispod mirne površine skrivala pravi rat između članova koji su u najbližem srodstvu.
Kako je naglasio Oltvanji, ideju je dobio na osnovu jedne dokumentarne knjižice u kojoj su bili opisani događaji vezani za epidemiju kolere u Subotici sredinom 19 veka. Taj događaj odredio je sva docnija zbivanja u porodici poznatoj po brojnim višestrano talentovanim članovima.
Da bi opisao porodično prokletstvo i raskol, prema rečima Oltvanjija, u priču je uvedena mlada Mija, takođe umetnica, koja u sredinu ispunjenju mrakom i stradanjem ulazi kao autsajder što joj omogućava da objektivno sagleda stogodišnje tajne, spletke i neobuzdane strasti.
Tumačeći značenje naslova „Iver“ Oltvanji je otkrio kako ima fetiš prema rečima od četiri slova kada bira naslove, ali da objašnjenje treba tražiti u narodnoj uzrečici „iver ne pada daleko od klade“, koja bi bila i svojevrsni moto same priče.
Kolega po peru Slavoljub Stanković priznao je da do sada nije imao priliku da Oltvanjija vidi u „ovom izdanju“ i da mu je bio mnogo bliži kada se bavio žanrovima fantastike ili horora. Njega je u ovom delu oduševila okosnica celog romana, a to je potraga za srećom. „Oltvanji je ovim romanom ustanovio kako u svetu postoji podjednaka količina sreće i nesreće, a da se parovi trude da oduzmu od drugih deo njihove sreće i prepuste im svoj deo nesreće.“
Stankoviću se posebno svideo način na koji je autor gradio likove koji gotovo da su fantastični, ali istovremeno i izuzetno realistični i toliko uverljivi da im ni najkritičkije nastrojeni čitalac ne može ništa zameriti.
