Pridev “orvelovsko” po kome je Džordž Orvel poznat potiče iz dva njegova distopijska romana: Životinjske farme i 1984. Oba kultna dela nadahnuta su ličnim iskustvom: Orvel je učestvovao u dva rata, i izbliza upoznao kako mašineriju koja stoji iza velikih sila, tako i ljudsku prirodu koja joj uvek iznova podleže.
Erik Artur Bler – novelista, romanopisac, književni kritičar i jedan od najpoznatijih engleskih esejista dvadesetog veka, poznatiji je pod pseudonimom Džordž Orvel. Rođen 1903. godine u Indiji gde je njegov otac radio kao britanski vojnik, Erik je prvih godinu dana upravo tamo i proveo, sve dok njegova majka nije odlučila da sa decom ode u Oksfordšir. Sticajem okolnosti, svog oca nije gotovo ni viđao i rastao je kao mrzovoljan dečak koji je već sa pet godina krenuo u Anglikansku parohijsku školu. Školovao se u najprestižnijim školama u Engleskoj, ali ga nije zanimalo mnogo više od književnosti.
Iako ga je možda nezaiteresovanost dovela do toga da napusti elitni koledž Iton bez diplome, ne može se reći da Erik nije imao nikakve ambicije i spremnost da posveti svoje vreme učenju – za vreme studija odlučio je da nauči francuski jezik, u čemu mu je pomogao niko drugi nego Oldus Haksli, a dva buduća slavna pisca ostala su u kontaktu još dugo nakon školskog prijateljstva. Nakon toga, vratio se u svoje rodno mesto i zaposlio u indijskoj Imperijalnoj policiji. Upravo su godine provedene tamo bile presudne za stvaralaštvo i život budućeg buntovnika. Kao neko ko je iz univerzitetskog amfiteatra preleteo na tlo Indije i obukao uniformu, vrlo naglo se suočio sa državnim sistemom i njegovim nemilosrdnim metodama. Povremeni odlasci do grada, puniji ukus kafe i lutanje po obližnjim knjižarama ublažili su boravak u službi, ali ništa kao prijateljstvo sa Elisom Marijom Langford-Rej i njihovi beskrajni razgovori na osnovu kojih je Elisa izvukla zaključak o Blerovom „osećaju za krajnju pravednost do najsitnijih detalja“. Militarizam, stroga struktura, okrutna načela i surovost britanske policije značajno su uticali na dalje životne odluke ovog mladog anarhiste i borca.
Zgrožen, Erik daje otkaz i postaje lučki radnik, pa se ubrzo seli u Pariz, gde je želeo da živi od pisanja. Ovo mu nije pošlo za rukom, zbog čega je počeo da pere sudove u pariskim restoranima. Nedugo zatim, u London se vraća bolestan i praznih džepova, a svoja putešestvija od Londona i Burme do Pariza i utiske sa njih ovekovečio je romanima Niko i ništa u Parizu i Londonu (1933) i Burmanski dani (1934). Upravo tada postaje Džordž Orvel: ne samo da menja ime, već nakon objavljivanja pomenutih romana počinje detaljnije da proučava politiku. Dolazi vreme Španskog građanskog rata, te Džordž dobija priliku da lično proživi ratno stanje; odlazi u Španiju i bori se protiv fašista.
Kako je sa ratišta poneo užasna sećanja i ozbiljno ozleđen grkljan, takav dočekuje i novi sukob. Drugi svetski rat je delovao kao još jedna prilika da izađe na front naspram fašista, ali pošto je procenjen kao nesposoban za vojnu službu, radio je kao izveštač za Indijski servis BBC-a. Sukob političkih interesa, ratno stanje, smrt glad i strah kojima je svedočio upotpunjuju već postojeću sliku o ljudima i režimima, pa kao posledica njegovog iskustva 1945. objavljen je roman Životinjska farma, a 1949. godine kultna 1984. Kako je u više navrata i sam sudelovao u delima organa vlasti – radio za komunističku miliciju, izlazio na front, bio novinar tokom rata i izveštavao – ostao je do kraja života zgrožen i u strahu od gubitka identiteta i slobode koji nam može doneti svet kavim ga je predstavio u ova dva romana.
Prvi Orvelov pokušaj da dočara užase totalitarnog režima jeste Životinjska farma, objavljena pred sam kraj Drugog svetskog rata.
Roman počinje tako što životinje proteruju ljude sa farme, i tako postaju slobodne, ali samo dok se svinjama, kao najinteligentnijim, ne osladi vlast. Napoleon i Snoubol, dve glavne svinje, počinju da se svđaju oko uticaja i moći koju poseduju nad drugim životinjama. Prizorom Napoleona koji pušta svoje pse na Snoubola i isteruje ga sa farme, Orvel obara svaku sumnju čitalaca da je reč o staljinizmu, te o sukobu između Staljina i Trockog. Kada su sasvim potčinile ostale životinje i osigurale svoj položaj vladara, svinje su precrtale sedam zapovesti farme i obelodanile samo jednu:
Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.
Svinje sedaju za isti sto sa preostalim farmerima, gde igraju karte i vesele se uz pehare pune piva. Upečatljivi prikazi životinja grade uverljivu i prepoznatljivu alegoriju, zato ne čudi da je Životinjska farma Orvelu donela svetsku slavu. Najpotresnija je činjenica da su Orvelovi redovi neosporno primenjivi i nakon 70 godina.
Pogledi životinja koje su stajale napolju klizili su od svinje do čoveka, od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka, ali više nije bilo moguće razlučiti ko je čovek, a ko svinja.
Entuzijastična publika koju je Životinjska farma stekla prepoznala je jasne istorijske aluzije u njenoj fikciji. Nakon služenja policiji i borbi na frontu, besni, pomalo uspaničeni Orvel u sledeći svetski poznat roman uvodi motiv Velikog brata: stalni nadzor i manipulaciju, apsolutnu vlast čoveka s brkovima u četrdesetim godinama – igra asocijacije u kojoj je konačno rešenje Josif Staljin, koji više od pedeset godina kasnije ostaje simbol strahovlade i gubitka slobode. Upoznavanjem Orvelove biografije, svaki strah i mračna zamisao budućnosti dobijaju smisao; redovi njegovih knjiga kao da vrište svetu da se osvesti i priseti istorije, tlačenja pod režimom, i ne dozvoli da se to ponovi. Ovo ga čini znatno različitim od kolege distopičara i dobrog prijatelja Oldusa Hakslija i njihovih zamišljenih svetova. Ta razlika prvenstveno je zasnovana na političkom neslaganju: Orvel, ubeđeni socijalista u večnom strahu od kapitalizma i Haksli, spiritualista inspirisan religijama dalekog istoka, naježen pri samoj pomisli na modernizaciju i zla koja ona donosi sa sobom. Za razliku od Hakslijeve vizije sveta u kome ljudima upravljaju zabava i zadovoljstvo, Orvelova iskustva vode ga u mnogo nasilniju ideju distopične države.
Vinston Smit, sasvim običan čovek srednjih godina, živi u svetu nakon nasilne Revolucije, sačinjenom od tri velike države – Istazije, Evroazije i Okeanije, bivse Velike Britanije sa okolnim zemljama. Partija je na čelu države i Veliki Brat te posmatra. Vrlo surovo i mračno Orvel je detaljno opisao život u kom je od čoveka neprestanim nadzorom stvorena radna snaga večito zgrčena u strahu da će napraviti pogrešan pokret i zbog toga biti izbrisana, bez ikakvog dokaza da je ikada postojala. U svetu 1984-e ljudi su bez prava na privatnost, ljubav, slobodu mišljenja; nasilje je sveprisutno i vodi do potpune pokornosti.
Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktan, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe.
Jednoličan život, bes i mržnja izazvani nemaštinom i gubitkom identiteta na svakom životnom polju preusmeravaju se sa jedne na drugu nasumičnu žrtvu. Sticanje svesti i sećanja koja su vremenom oduzeta većini, Vinstona odvode u Sobu 101 Ministarstva ljubavi, iz koje se ne izlazi, a za koju je i sam Orvel rekao da je zasnovana na sobi britanskog Ministarstva informacija u kojoj je radio tokom Drugog svetskog rata.
Po završetku Drugog svetskog rata, Orvel se seli na škotsko ostrvo Džura gde je napisao 1984. Nažalost, tamošnja klima uticala je na njegovo zdravlje i 1947. godine dijagnostikovana mu je tuberkuloza – što nije odvratilo Orvela od strastvenog pušenja uz čaj ili englesko pivo koje je jako cenio. Udovac još od kraja rata, u poslednjim mesecima svog života ženi se po drugi put, Sonjom Braunel – svojom koleginicom i inspiracijom za lik Džulije iz 1984..; samo tri meseca nakon toga, na današnji dan, 1950. godine, Džordž Orvel je umro u londonskoj bolnici, sa samo četrdeset šest godina.
Životinjska farma je roman o revoluciji kao procesu, izdaji iste i kontrarevoluciji, dok je 1984. o već uspostavljenom totalitarnom režimu koji dolazi kao posledica dugogodišnjeg ratovanja, a zajedno one predstavljaju upečatljivu sliku društva koju bismo danas i van književnih krugova nazvali – orvelovskom. Tako, Orvel ostaje najviše zapamćen po košmarnim vizijama ljudskog društva koje je ovekovečio ovim romanima, iako je za života napisao osam knjiga i mnoštvo uticajnih eseja i novinskih članaka.
Autorka: Bojana Samardžija
Izvor: Kultur! Kokoška