Gotovo kao po nekim matematičkim zakonitostima Hari Hure, detektiv potekao iz pera norveškog pisca Jua Nesbea, u svakom drugom romanu je uspešan policajac, okružen ljubljenom Rahelom i posinkom Olegom koji ga vole, kolegama koji ga poštuju, karijerom koja je u usponu, a u svakom krimiću između ovih je propali alkoholičar, koga su žena i posinak napustili, prezren od strane kolega, kome se karijera i život kreću nekom veoma strmom nizbrdicom. Dvanaesti roman o Hariju Huleu je jedan od ovih potonjih. U pitanju je roman Nož, koji je u prevodu Jelene Lome objavila izdavačka kuća Laguna, gde zatičemo Hulea kao beznadežnog alkoholičara, koji radi kao inspektor najnižeg platnog razreda (i koji neprekidno od kolega žicka sitninu za cugu) u Odeljenju za krvne delikte, izgubio je posao na Policijskoj akademiji, supruga ga je izbacila iz kuće, izgubio je čak i sopstvenu kafanu. Da stvar bude gora, serijski silovatelj i ubica Svejn Fine je izašao iz zatvora i preti da će se osvetiti Huleu jer mu je ovaj ubio sina, a njega poslao na višegodišnju robiju.

Hule se budi sa groznim mamurlukom, nema blage veze šta je radio prethodne noći, prekriven je krvlju, a uskoro će saznati da mu je stradao neko od najbližih…

Ono što se, pre svega, mora priznati Nesbeu jeste da je postao majstor pripovedanja. Njegove knjige mogu da služe kao udžbenici kako se gradi dobra priča. Takav je i Nož. Svaka rečenica je na svom mestu, svaki pasus, svaki lik i događaj… Ju Nesbe se, ako zaboravimo da su Krv u snegu i Ponoćno sunce ikada postojali, nekoliko poslednjih romana vrti oko samog vrhunca pripovedačkog savršenstva. Zanatski, ovo je gotovo perfektna knjiga.

Ali…

Ono što pomalo smeta, a što je prisutno još od knjige Oklopno srce, jeste neopravdani i nepotrebni višak stranica. Nesbe je u jednom trenutku očito podlegao pritiscima združenih snaga izdavača i pohlepe i počeo da piše knjige od preko pet stotina stranica, dok je evidentno da njegove priče najbolje funkcionišu na nešto više od tri stotine strana. Knjige su mu, bez potrebe, postale preobimne. U jednom trenutku će ovaj fenomen kapitalističke književnosti početi da odbija čitaoce, a Nesbe će, poput Stivena Kinga, početi da živi od stare slave, novih filmskih i televizijskih adaptacija i čvrste baze najvernijih nekoliko miliona fanova.

Problem je što Hari Hule polako počinje da se vrti oko istih stvari. Postaje previše predvidljiv i više nije originalan. Dve knjige pre ove, Nesbe je u jednom intervjuu  i sam znalački primetio kako bi trebalo da prestane da piše o Huleu. E, sada, kako “ubiti” koku koja nosi zlatna jaja i svojevrstan nacionalni brend kakav je Hule veoma brzo postao? I veliki ser Konan Dojl je, u  preziru i gađenju prema Šerloku Holmsu, odlučio da “ubije” svog junaka da bi ga posle nekoliko godina, zbog pritiska javnosti, “oživeo”. Bilo je to vreme kada pritisak kapitala u industriji zabave još nije bio tako snažan. Poznato je i da Ticijano Sklavi, svega stotinu godina kasnije, nije uspeo da okonča serijal stripova o Dilanu Dogu sa stotim brojem, uprkos tome što se mnogo manje novca vrti oko Dilana nego oko Hulea. Pitanje je da li je u kapitalizmu moguće ubiti Mikija Mausa?

Ono što možemo biti sigurni da ćemo od Nesbea dobiti romane koje je napisao Nesbe. Ni više, ni manje. Nož je još  jedno prepoznatljivo delo Jua Nesbea. Ko voli njegove romane  (i kome nikako da dosade) taj će i uživati i u ovoj knjizi.

A ima li veće preporuke za ovu knjigu nego reći da je u pitanju Nož koji NIJE napisao Vuk Drašković?

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts