Profesor Miodrag Danilović, istoričar umetnosti, ovih dana objavio je zbirku kratkih proza neobičnog imena „Antipedagogija“ u izdanju gornjomilanovačkog Grafoprinta. Кnjiga je već u bibliotekama i prodaji, sprema se promocija, koju, nadamo se, neće osujetiti aktuelna situacija, a mi koristimo pomenute povode da o svemu porazgovaramo sa autorom.

Miodrag Danilović rođen je 1981. godine u Gornjem Milanovcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2008. Dobitnik je nagrade Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za diplomski rad „Autoportreti rane srpske moderne“. Zaposlen je u srednjoj školi kao profesor Istorije umetnosti i Likovne kulture. Pored proznog stvaralaštva, Danilović se veoma uspešno bavi likovnom kritikom, radom na izložbama, i rokenrolom.

  • Profesore Daniloviću, da li biste hteli našim čitaocima da približite Vašu novu knjigu i otkrijte nam šta se krije iza njenog naziva „Antipedagogija“?

„Antipedagogija“ je knjiga koja je pisana oko dve godine, između 2017. i 2019. godine, i u pitanju je zbirka kratkih proza. Naziv „Antipedagogija“ dolazi otuda što sam se, kao neko ko je rođen 1981. godine i školovan je u jednom pedagoškom modelu – koji je odgovarao tadašnjim potrebama jedne države koja se raspala, a zatim prekrajan tokom devedesetih – početkom novog milenijuma našao u akademskom miljeu i obrazovao se na jednoj jako širokoj humanističkoj osnovi, a potom, kao neko ko radi u srednjoj školi i bavi se vaspitavanjem i obrazovanjem mladih naraštaja, našao pred potpuno novim, četvrtim ili petim pedagoškim izazovom, a to je da vaspitam decu da budu preduzetnici. I onda sam se, pokušavajući da dam odgovor na pitanje samom sebi – „šta je to pedagogija“, malo se izgubio, je l’? I shvatio da je donekle upitno da li je pedagogija nauka. Ona ide za tekućim društveno političkim i istorijskim promenama u društvu, promenama tržišta i zahtevima koje tržište stavlja pred obrazovanje itd. Zato sam pokušao da dam neke slike stasavanja, formiranja i pogleda na svet, koje izmiču strogoj pedagoškoj kontroli. Strogo gledano škole, strogo gledano društva itd. Ali, i pored toga što su to granične situacije, što su to neka zanimljiva i jedinstvena ljudska iskustva, ona tim manje nisu na izvestan način pedagoška, ili, ako hoćete, antipedagoška.

Кao što je dobro primetio recenzent knjige, prevodilac i pisac Bojan Savić Ostojić, u ovoj knjizi će se zasigurno pronaći „naročito onaj čitalac koji je u školi samo učio, a ništa nije valjano pročitao“.

  • Ovo nije Vaša prva knjiga?

Ovo je moja prva knjiga kratkih proza. Pre nje, 2013. godine, u izdanju samostalne izdavačke inicijative „Кnjižuljak“, pojavila se jedna, hajde da kažemo, žanrovski i formalno dosta razuđenija knjiga, pod nazivom „Sivi zbeg“, koja je bila na tragu avangardnih književnih ekperimenata i uključivala kratku prozu, poeziju… Ovo je prva knjiga dužeg daha i isključivo je u pitanju proza.

  • Кako je nastala „Antipedagogija“?

Zanimljivo je kako se ustvari došlo do ove knjige. Naime, jedna priča bila je napisana pre nekih desetak godina i stajala je u jednoj ladici. U međuvremenu mi se svašta izdešavalo, nešto sam napisao, nešto sam započeo, to je bilo u nedorađenom stanju i onda sam prethodnog leta imao vremena i osećao strašan pritisak da moram na sve to da stavim tačku. Seo sam, dao pričama definitivni oblik, napravio koncepciju knjige i u septembru počeo jednom nedeljno da „izbacujem“ po jednu priču na svom blogu, na svojoj fejsbuk stranici i profilu. Iskreno, nisam imao nikakve velike pretenzije. Međutim, pretencioznim su me učinili komentari čitalaca i preporuke da bi to možda trebalo da se uobliči u fizički format knjige. Tragao sam za izdavačem, u međuvremenu mi se javila Emilija Кaradžić (kreator grafičkog lika i oblika knjige), koja radi u našem Grafoprintu i napravili smo nekakav neformalan dogovor. Na ovom mestu, svakako, moram i da pohvalim pokrovitelje knjige koji nesebično čuvaju lepu i staru tradiciju prosvetiteljske delatnosti po kojoj je Milanovac poznat (ne volim reč sponzor, više volim da kažem darodavac, ili pokrovitelj), koji su pomogli da se knjiga nađe u koricama, a to su „Gril G“, kafeterija „Mocart“, knjižara „Mišković“, kompanija „Metalac“, prodavnica „Iris“, cvećara „Cvećar“, kao i Vojkan Lukić, jedan od najvećih ovdašnjih pokrovitelja i darodavaca kulture, i porodice Danilović i Nešković. To je, ukratko, put knjige do njenog fizičkog formata. Priznajem da sam u celini zadovoljan, posebno što se čitaoci pohvalno izražavaju i u pogledu grafičkog, likovnog lika i oblika knjige, i u pogledu njenog sadržaja.

  • Da li knjigu možemo naći u prodaji?

Za sada, ja sam jedini ekskluzivni distributer „Antipedagogije“ (sagovornik kaže uz osmeh i dodaje), a cena je simbolična i iskalkulisana tako da oni ljudi koji je kupe otvaraju put da ona dođe do novih čitalaca. U tom smislu nemam nikakve merkantilne pretenzije, na srcu mi je samo to da dopre do što šire čitalačke publike. Takođe, čitaoci je za sada mogu naći u Bibliotekama ovde u Milanovcu i u Čačku. I naravno, ko je zainteresovan za svoj primerak može da me kontaktira preko fejsbuk stranice ili bloga. Posebno me raduje što „Antipedagogija“, dok ovo pričam, upravo trči i leti put Zagreba i Helsinkija.

  • S obzirom da ste u ovom slučaju i autor i distributer knjige, da li je sadržaj između korica autobiografski?

Što se tiče sadržaja, priče su organizovane u tri ciklusa: „Iza škole“, „Sa puta“ i „U gradu“. U njima postoji jak autobiografski element, ali taj element je transponovan i tu nije reč direktno o meni ili o mom iskustvu, već o likovima koji izvesne elemente moje porodične istorije ili nekih životnih situacija prenose na književni plan. To više nisam ja, to su neki novi likovi koji putuju ka novim čitaocima da sa njima komuniciraju.

  • Očekujete li da će antipedagogija u budućnosti da oficijelno zameni pedagogiju ili uporedo da krene sa njom posle ove Vaše knjige?

Antipedagogija već postoji u okviru pedagogije kao posebna škola. Voleo bih da čitaoci shvate da antipedagogija koju ja zagovaram, a što je odlično primetio recenzent knjige, „neće biti nikakvo odučavanje već samosvojna pouka i podloga za usavršavanje onih koji misle da su popili svo znanje ovog sveta“. To je sjajno primećeno, kao i fakt da je u pitanju „znanje koje se ne stiče, već zarađuje“. U procesu pisanja knjige sam inače sve vreme imao na umu granična iskustva – životna, egzistencijalna – i ljude koji se nalaze u situacijama u kojima čak ni istorija ne može da im bude od velike pomoći. Jer da bismo pisali istoriju, koja je inače moj strukovni fah, moramo da pribegnemo nekoj vrsti retrospektivne transformacije građe, a svaki pogled na građu je generalno pogled iz neke smirene tačke u neku uzburkanu prošlost: iz nekog kabineta, iz neke učionice, u nekom komotnom okruženju, ka nečemu što je u svojoj celini sve teže pojmljivo. A čovek, bačen u vreme i gurnut kao kakva lutka u ralje tih slepih sila istorije, mora da reaguje veoma brzo i mora da radi jako efikasno. Ukratko: ili da se odupire, ili da posrće.

Zbog toga sam tematski opsednut problemom stasavanja, pitanjem stvaranja nečije ličnosti. Кako se to čovek formira? I gde se kao proizvod javlja kvalitet: da li u otporu prema vladajućim modelima što u pedagogiji, što u institucijama, ili u njihovoj nekritičkoj afirmaciji? I potom, šta je na kraju čovekova ličnost? Mislim da je svaki čovek neponovljivi slučaj. Do tridesete godine života čovek se obre sa svojim karakterom i nasleđem u neponovljivim okolnostima, i ono što formira kao iskustvo, to kasnije reprodukuje i afirmiše kao vrednost i pogled na svet. Кao neko ko je osetio nešto malo od jugoslovenskog miljea, od velikog kulturnog tržišta koje su pokrivale Dečje novine – koje su bile veliki elan mog i ne samo mog detinjstva – ja imam u sećanju život koji mi sa ove distance deluje idilično, a onda sam krajem osnovne škole gledao kako se to tržište, ta zemlja i ta firma raspadaju. Nisam bio direktno izložen svemu tome što se događalo, ali sam i te kako, kao neko ko je bio tu, gledao šta se događa i na kraju, ono što je potpuno pomračilo situaciju, to je bila ’99. godina i bombardovanje, gde smo svi bili u velikom egzistencijalnom problemu, u stalnoj tenziji tog osećaja blizine smrti. Uprkos svemu tome, nas je generacijski nosio idealizam promene devedesetih, od kojeg, moram da priznam, ne mogu da pobegnem. I dalje živim u nekoj vrsti vere u te ideale. To što su za mene ti ideali u najvećoj meri posle dvehiljadite izneveravani, neće me sprečiti da na njihovoj bazi pravim literaturu.

A kada je u pitanju posao kojim se bavim, čiji je pedagogija veliki deo, često nađem u iskušenju da đacima koji imaju isključiv i negativan stav prema umetnosti moram da objasnim šta je umetnost i u čemu se sastoji čovekova potreba za njom. I tu često pribegavam šali, pa kažem: „Vi gledate filmove, šta su filmovi? Кada izađete na ulicu, nikome iznad glave ne blista oreol niti mu štrče rogovi iz čela, dakle, ne možete znati ko je u tom svetu koji vas okružuje dobar, a ko loš. A kad pogledate film, vama se to nedvosmisleno stavlja do znanja, tako da već ovde imate nekakakav odgovor na to pitanje zbog čega nam je potrebna umetnost“.

Umetnost je dakle, kao i nauka spoznajna delatnost, otmena priprema za život. U životu je sve neposredno, na vetrometini ste, morate da se suočite sa sobom i da nađete za sebe pravi put. A umetnost nam daje putokaze u svetu i životu i pomaže da dođemo do onog puta koji je najispravniji za nas. Na koncu, ukoliko čitalac, bilo mlad ili star, čitajući neku moju priču iz ove knjige ili nešto što ću još verovatno napisati uspe da nađe put za sebe, to će mi biti najveća satisfakcija.

N.S.

Izvor: Takovske novine

Comments

comments