Ћирилица се често представља као једно од „најстаријих писама на свету“, али историјске чињенице показују да то једноставно није тачно. Иако има огроман културни значај и вековну традицију међу словенским народима, ћирилица је у глобалним оквирима релативно младо писмо.
Настала је тек у 9. и 10. веку, у периоду када су многа велика писма древног света већ иза себе имала хиљаде година историје. Када су словенски народи добили своје прво стандардизовано писмо, Египћани су иза себе већ имали миленијуме хијероглифске традиције, а грчки и латински алфабет били су одавно утемељени.
Корени ћирилице везани су за мисију Ћирила и Методија, византијских просветитеља који су у 9. веку створили глагољицу како би словенски народи могли да читају богослужбене књиге на свом језику. Глагољица је била необично и сложено писмо, визуелно потпуно другачије од грчког или латинског алфабета.
Међутим, сама ћирилица није дело Ћирила. Она је настала нешто касније, највероватније у Преславској књижевној школи у Бугарској, за време цара Симеона I. Ученици Ћирила и Методија поједноставили су систем писања и прилагодили грчко унцијално писмо словенском језику, додајући знакове за гласове које грчки није имао. Тако је створена ћирилица какву данас познајемо.
Занимљиво је да велики број слова у раној ћирилици директно потиче из грчког алфабета. Слова попут А, В, Г, Д или П готово су идентична својим грчким узорима, што показује колико је снажан био византијски културни утицај.
Када се ћирилица упореди са другим писмима света, њена „младост“ постаје још очигледнија. Клинасто писмо старих Сумера користило се још око 3100. године пре нове ере. Египатски хијероглифи појавили су се отприлике у исто време. Феничански алфабет, из кога ће се касније развити грчко, латинско и многа друга писма, настао је око 1200. године пре нове ере.
Чак је и латиница старија од ћирилице више од хиљаду и по година. Грчки алфабет, на коме је ћирилица делимично заснована, користи се још од 8. века пре нове ере.
Одакле онда идеја да је ћирилица „најстарије писмо“? Део одговора лежи у националном романтизму и потреби да се истакне значај сопствене културе. У јавности се често мешају појмови старословенске писмености, глагољице и саме ћирилице, па временска дистанца делује много већа него што заиста јесте.
Постоји и занимљив психолошки моменат: народи често старост културних симбола доживљавају као доказ њихове вредности. Међутим, значај једног писма не мери се искључиво бројем векова које има иза себе. Ћирилица није важна зато што је „најстарија“, већ зато што је вековима била носилац књижевности, религије, државности и културног идентитета великог броја народа.
Упркос томе што није древна попут хијероглифа или клинастог писма, ћирилица је успела нешто што многа стара писма нису, преживела је до данас као жив систем писања. Користи се у различитим варијантама широм словенског света, од Србије и Бугарске до Русије и Северне Македоније, прилагођавајући се језицима, технологији и времену. Управо у тој способности прилагођавања лежи њена права снага.
