Objaviti knjigu u Srbiji često deluje kao komplikovan, pa čak i nedostižan cilj za mnoge nove autore. Kome poslati rukopis? Da li je potrebno poznanstvo? Da li autor sam plaća štampanje? Kako izgleda saradnja sa izdavačima? Šta znači kada čujete termin „samizdat“ ili „digitalno izdanje“?
U okviru serijala intervjua koje priprema Bookvar magazin, razgovaramo sa savremenim srpskim piscima o njihovim ličnim iskustvima na putu do prve (ili naredne) knjige. Postavljamo praktična pitanja i tražimo konkretne odgovore: korake, savete, prepreke, ali i male trikove koji pomažu da se knjiga nađe u rukama čitalaca.
Teme kojima se bavimo kreću se od izbora izdavača, saradnje sa knjižarama i digitalnih opcija, pa sve do poslednjeg i možda najvažnijeg pitanja – kako je publika reagovala na knjigu?
Cilj nam je da ovaj serijal postane svojevrsni vodič za sve koji sanjaju o objavljivanju svoje knjige, ali ne znaju odakle da počnu.
Naš sagovornik ovaj put je bio Miloš B. Tomaš čiji je novi roman Još jedna ratna igra nedavno ugledao svetlo dana.
View this post on Instagram
- Kada ste napisali svoju prvu knjigu, kako ste znali kome da je pošaljete?
Prvi roman I Mikelanđelov David se kruni sam napisao sa nepune dvadeset i tri godine, davne 2006. Tada nisam imao pojma o izdavačkoj sceni i počeo sam da učim gledajući korice knjiga domaćih pisaca, kad god mi se ukaže prilika. Narodna knjiga, Lom, Dereta, Stubovi kulture, Plato….
- Kojim ste se izdavačima prvo obratili i kako ste ih birali?
Prvo je to bila Narodna knjiga, jer sam pretpostavio da je najozbiljnija izdavačka kuća. Nakon Narodne, obratio sam se izdavačima Laguna i Alma, jer su i to vreme obe kuće bile otvorene za domaće autore.
- Da li ste knjigu slali putem mejla, poštom ili ste lično zakazivali sastanke?
U ta prastara vremena se još uvek kucalo na vrata. Nenajavljen sam ušao kroz vrata Narodne knjige, i na moje veliko iznenađenje, bio sam vrlo kulturno primljen i dobio sam čašicu razgovora. Ipak, taj prijatan razgovor u kancelariji Narodne knjige nije pomogao da knjiga uđe u štampu.
U Lagunu i Almu sam svoj drugi rukopis već slao putem imejla.
- Koliko je važno imati preporuku ili poznanstvo prilikom slanja rukopisa izdavačima?
Pretpostavljam da to mora da bude baš neka jaka preporuka, jer su u današnje vreme „veze“ postale veoma skupa stvar i čuvaju se samo za posebne prilike. Nekad smo ih vadili iz džepova kao bombone i to samo govori o smanjenju mogućnosti na slobodnom tržištu.
ALI: Iako sam ja kroz taj proces prošao bez preporuke, nemam ništa protiv kada neko koristi vezu, jer književnost nije ni operacija mozga ni konstrukcija aviona.
- Da li ste pre objavljivanja knjige već objavljivali priče ili pesme u časopisima? Koliko to pomaže?
Ne, kod mene su kratke priče došle tek posle drugog romana. Nisam bio siguran da li umem da ih pišem.
- Kada izdavačka kuća prihvati rukopis, šta je sledeći korak? Kako izgleda taj proces iz ugla autora?
Onda kreće proces u kojem je svaki mesec kao godina. Vi uporno čekate elemente knjige, koji stižu parcijalno. Korice, lektura, prelom… Ume to da potraje dugo.
- Da li autor mora sam da finansira štampanje knjige ili to obično radi izdavač?
View this post on Instagram
Svoj prvi pilot tiraž u Almi jesam platio. Ali, moram da priznam da sam uvek imao odbojnost prema tome. Međutim, ako postoji ekonomska računica da pisac plati štampu, pa da i pisac i izdavač od toga lepo zarade, onda je to fer. Međutim, koliko sam upućen, izdavači traže prilično velike sume koje jedva da imaju odrasli, zaposleni ljudi, a kamoli mlad pisac od dvadeset i kusur godina. Da stvar bude još malo gora, izdavači često ne obezbede dobru distribuciju, pa autor mora sam da smišlja načine kako da proda svoju knjigu, što je za mnoge pisce deprimirajuće.
Dakle, za početnike je to ponekad jedina opcija, ali treba što pre pobeći od nje. OSIM, ukoliko nemate veoma poštenog izdavača, koji će pažljivo investirati vaš novac u win-win.
- Šta biste savetovali mladim piscima kada im izdavač ponudi ugovor – na šta da obrate pažnju?
Ugovori su uglavnom transparentni, ali jako je važno imati i odeljak koji objašnjava prava autora usled ponovnog štampanja.
- Koliko autor učestvuje u uređivanju, dizajnu korica i promociji knjige?
To je stvar komunikacije sa izdavačem. Plato je tu maksimalno otvoren. Mislim da je to dobro.
- Na osnovu vašeg iskustva, koliko dugo traje proces od prihvatanja rukopisa do izlaska knjige?
Mislim da je godinu dana prosek. Nekoliko meseci plus-minus.
- Da li ste razmišljali o digitalnim izdanjima (e-knjigama)? Da li vaša knjiga postoji u elektronskoj formi?
Što da ne, ukoliko omogućim dobre uslove. A moj nulti roman je već besplatan PDF dokument.
- Kakvo je vaše mišljenje o opciji da autori sami objavljuju knjige preko online platformi (npr. Amazon KDP)?
Želeo bih da probam, ali konkretno, neku alternativnu varijantu. Ili, postojeću knjigu prevedenu na, na primer, španski.
- Da li izdavači u Srbiji nude i audio-knjige kao opciju?
To kod nas nikada nije zaživelo kako treba. Zašto? Pretpostavljam da ono malo audio knjiga što postoji na YouTube podseća ljude da je audio knjiga besplatna roba.
- Koliko je teško plasirati knjigu u knjižare? Da li se autor uključuje u taj proces ili to preuzima izdavač?
Autor, koliko znam, sa tim ima jako malo kontakta. Znam i to da je izdavačima prodaja knjiga po knjižarama mala zarada, ali utiče na reputaciju.
- Na kraju, da li je vaša knjiga našla put do čitalaca onako kako ste očekivali? Kakve su bile reakcije publike?
Nova knjiga je tek izašla, stoga sam čuo tek nekoliko komentara, ali veoma pozitivnih.
Razgovarao: Milan Aranđelović