Da nije bilo Jejtsa, Irska bi možda bila zemlja svetaca i naučnika. Ovako, ona je ostrvo velikih pesnika i sanjara.
Čitav svet, a naročito njegovi sunarodnici, obeležiće ove godine 150. rođendan Vilijama Batlera Jejtsa (1865-1939), bez sumnje jednog od najvećih pesnika 20. veka, dramskog pisca, nobelovca i neumornog borca za irsku nezavisnost, kulturu i tradiciju.
Jejts je primer čistog pesnika, složni su njegovi tumači. Jedan je od najostvarenijih liričara u čitavom veku, za koga nije bilo doživljaja, saznanja i teme na kojoj nije oprobao svoje stihove.
Čime je zaslužio trajno mesto u istoriji irske i svetske književnosti?
Jejtsova poezija je, po mišljenju Zorana Paunovića, profesora engleske književnosti, sublimat svega najdragocenijeg i najosobenijeg u irskoj umetnosti.
– Svojim dosluhom s večnošću, odnosno s glasovima predaka, i sposobnošću da ono što je arhetipsko i vanvremeno ugradi u poeziju koja progovara modernim, svom vremenu potpuno saglasnim izrazom, Jejts je izrastao u pesnika čije je ime sinonim za irsku poeziju, ali i u jednog od najznačajnijih književnika epohe koja traje i danas – kaže za “Novosti” Paunović.
Odmalena duboko uronjen u svet folklornih predanja, legendi i mitova, Jejts je, po Paunovićevim rečima, teme i likove iz predela onostranog koristio kao umetnik koji ne pravi razliku između takozvanog objektivnog sveta i sveta imaginacije:
– Zato je ovaj drugi – svet imaginacije, zasnovan na mitskom i okultnom – u njegovoj poeziji tako uverljiv i tako moćan.
U “Autobiografiji” pesnik je objasnio svoj stvaralački teren:
“Ja sam veoma religiozan, i pošto su me Haksli i Tindal, koje mrzim, lišili jednostavne religije mog detinjstva, stvorio sam novu religiju, jednu gotovo nepogrešivu Crkvu pesničke tradicije, s vazdan priča, i likova, i emocija… žudeo sam za svetom u kojem bih mogao večno otkrivati ovu tradiciju, i to ne samo u pesmama i slikama nego i u pločama oko dimnjaka i u draperijama koje štite od promaje”.
Nobelovu nagradu za književnost primio je 1923. godine, za svoju “trajnu inspirisanost poezijom, koja u visoko umetničkim formama izražava duh cele nacije”, a dugu besedu posvetio je svojoj zemlji, njenoj istoriji i irskom nacionalnom preporodu. Odgovarajući tada na mnogobrojne čestitke, rekao je da smatra kako Nobelova nagrada nije toliko priznanje za njega lično, već za ono u njegovom delu što predstavlja irsku književnost, a da je “Nobel” evropska dobrodošlica novoj slobodnoj državi.
“Nebeske tkanine”, “Kad budeš stara”, “Žensko srce”, “Bele ptice”, “Ljubavnik priča o ruži u svom srcu”, “Pesnik svojoj ljubljenoj”, neke su od pesama koje jednako uzbuđuju današnje čitaoce, kao što su njegove savremenike.
Jedan je od retkih pisaca koji je svoja najznačajnija dela stvorio posle dobijanja ovog priznanja, koji je vremenom postajao sve bolji pesnik. Što je više stario, dodaje Paunović, Jejts je postajao i sve mlađi. Nesmanjeni mladalački zanos udružen sa životnim iskustvom i iz njega proisteklom mudrošću, doprineo je tome da Jejts ostane veliki pesnik doslovno do poslednjeg daha.
U dva mandata Jejts je bio član Irskog senata, od 1922. do 1928. godine, i kroz čitav život se trudio da uskladi političko angažovanje i književni rad.
– Jejtsovi savremenici tražili su od njega da bude rodoljub po meri svog vremena – dakle, vatreni zagovornik irske nezavisnosti, pesnik čiji je najvažniji zadatak da parolaškom, borbenom poezijom, da svoj doprinos borbi za tu nezavisnost. On sam je, s druge strane, svoju otadžbinu silno voleo na bezmalo metafizički način, nimalo u skladu s aktuelnim političkim potrebama. Otuda su njegove najbolje rodoljubive pesme one u kojima, ne mareći za diktat vremena, izražava upravo takvu ljubav. One u kojima je činio ustupke “politički korektnom” patriotizmu ne spadaju u njegovu vrhunsku poeziju – kaže Paunović.
Nezaobilazan i kao dramski pisac, Jejts je, takođe, i jedan od osnivača i upravnik Ebi teatra – Irskog narodnog pozorišta u Dablinu.
Najbolje o V. B. Jejtsu kod nas je pisao Miodrag Pavlović, a najbolje ga je prevodio Milovan Danojlić, koji je napravio najobimniji izbor njegove poezije na srpskom, u izdanju novosadskog “Orfeusa”. Danojlić, za “Novosti”, kaže da je nekoliko puta išao u Irsku, obišao i staru normansku kulu u srcu ove zemlje, koja se sada obnavlja, a koju je slavni pesnik otkupio i u njoj živeo poslednjih godina.
– Jejts je za mene bio ne samo otkriće velikog pesnika izuzetne snage, nego i Irske bliže i dalje prošlosti i duhovnosti, koje je u poeziji i dramama oživeo. Dosta sam od njega naučio. On je na neki način sama Irska, ono što je najčistije u irskoj poeziji i duši. Bio je veliki nacionalni i patriotski pesnik, što danas nije moda – kaže Danojlić.
Rodio se u Sandimontu, blizu Dablina, a svet je napustio u hotelu “Ideal Sežue”, u Mentonu, u Francuskoj. Sahranjen je na privatnom i diskretnom pogrebu, kako je želeo, u francuskom mestu Rokbernu. Septembra 1948. godine Jejtsovo telo je, takođe prema njegovoj želji (jer je u pismu supruzi tražio da ga, posle desetak godina, izmeste u Irsku), preneto u Dramklif, na irskom brodu. Njegov epitaf, tri stiha iz pesme “Pod Balbenom”, glasi: “Baci hladan pogled na Život, na Smrt, konjaniče, i prođi pored”.
Izvor: Večernje novosti
