Šta može da pođe naopako na proslavi rođendana prosečnog sina prosečnog srpskog tajkuna u prosečnoj srpskoj igraonici? Sve! Upravo o tome govori novi roman Đorđa Bajića Jedno đubre manje.
Triler Žuta kabanica, prvi koji je Đorđe Bajić napisao, bio je za sve ljubitelje krimića pravo malo osveženje na domaćoj književnoj sceni. Našao i na širem spisku za NIN-ovu nagradu što je bio jasan pokazatelj da je Bajić autor na kojeg bi u budućnosti trebalo da obratimo pažnju.
Jedno đubre manje dokazuje da je vredelo čekati na Bajićeve nove spisateljske poduhvate. U ovom romanu autor vraća Nikolu Limana jednog od najboljih policijskih detektiva na koga, u svetu fikcije, srpski organi reda i zakona mogu da računaju.
Roman započinje gotovo idiličnom pričom o Milidragu Miliju Krstiću, tom mladom i divnom sinu jednog prepoštenog srpskog tajkuna Mitra Krstića. Mili, zajedno sa svojom dvorskom svitom udvorica i člankoliza, odlazi na proslavu svog dvadeset i nekog rođendana u, iz Žute kabanice nama poznati, noćni klub Opsesija. U klubu se prepuštaju gotovo detinje uživanju u golim devojkama i alkoholu. Međutim, da sve ovo ne bi delovalo kao još jedan tabloidni članak o životu mladih Prvih sinova Beograda pobrinula se zla kob udružena sa maštom autora romana. Mili Krstić, to nevino dete nove Srbije, posle kušanja najskupljeg šampanjca pada na pod kluba kao mrtav. Smrt je sam odložena jer otrov koji je Mili popio ne ostavlja nadu. Policija ovaj pokušaj ubistva već tretira kao ubistvo i slučaj prepuštaju najboljem među njima, slavnom inspektoru Nikoli Limanu.
Divan uvod za rolerkoster vožnju kroz ono najbolje što Beograd može da ponudi svim ljubiteljima tabloida, tračerskog novinarstva, života tajkuna i njihovih sponzoruša, striptizeta, lakih dama i teških pandura, noćnih klubova, ali i pastoralnih porodičnih odnosa koji pogoduju razvoju najlepših psihičkih poremećaja i ličnih drama.
Jedno đubre manje onim svojim čitaocima koji su opčinjeni svetom estrade i poznatih poznatih kao i onih poznatih nepoznatih pruža mogućnost da se igraju asocijacija i pogađanja. Autor je ostavio niz prepoznatljivih tragova koji mogu da nam dočaraju koje likove iz stvarnog života je imao na umu kada je kreirao junake iz romana. Koji pravi tajkun se krije iza imena Mitra Krstića, ko je njegova žena Hrvatica, koja se glupa (ali lepa) sponzoruša, zvezda zahvaljujući klipovima na YouTube-u na kojima pokazuje svoju opštu nekulturu i znanje, se krije iza Bajićeve striptizete Sandrice, ko je u stvarnom svetu tabloidni novinar Filip Otašević..? I još čitav niz ovakvih junaka, istrgnutih iz stvarnog života za potrebe romana, defiluju Bajićevim književnim svetom čineći Jedno đubre manje autentičnim svedočanstvom jednog vremena u kome je lepo biti kralj, ali ne i srpski golja.
Jedno đubre manje je stilski i tehnički bolji roman od Žute kabanice. Jasno je da autor, između dva romana, nije tapkao u mestu već je brusio svoj stil. Bajić je takođe učio i na svojim greškama, tako da su nedostaci Žute kabanice ispravljeni u drugom romanu. Prava je šteta što ova knjiga nije u većoj meri zaživela i što je daleko slabije medijski propraćena nego Žuta kabanica. Osim lakonskog odgovora da život nije fer, ne znam prave razloge zašto se ovo desilo.
Možda bi deo odgovora trebalo potražiti na samoj naslovnoj strani knjige. Dok je Žuta kabanica imala veoma upečatljivu naslovnu stranu koja mami na čitanje (Bookvar je ilustraciju Žute kabanice proglasio najboljom koricom domaćeg autora za 2013. godinu) kod knjige Jedno đubre manje to nije slučaj. Ilustracija jeste prigodna i odlično dočarava milje u kome će se dešavati radnja romana, ali mislim da je to moglo da bude… hm… drugačije.
Naročito ako uzmemo u obzir da je Bajić za potrebe ovog romana kreirao jednog od najslikovitijih maskiranih zlikovaca izvučenog iz srpske mitologije i bačenog na beogradski asfalt. U pitanju je Psoglav, odnosno misteriozni ubica koji se, dok ubija svoje žrtve, krije iza maske psa. Mislim da je ovako filmičan negativac morao da bude zastupljen na naslovnoj strani i da bi tako roman privukao više pažnje.
Ovo svakako nije glavni i odlučujući razlog zbog čega je Jedno đubre manje nezasluženo dobio manje pažnje u književnom svetu u odnosu na Žutu kabanicu. Odelo možda ne čini čoveka, ali odlučujuće deluje na prvi utisak koje ostavljamo na ljude. Ne sudi knjizi po koricama bi zato trebalo da bude najbolji opis romana Jedno đubre manje.
Knjiga zaslužuje punu pažnju srpske književne scene. Posle čitanja prosto se nameće pitanje koja je sledeća poslastica koja će izaći iz kuhinje Đorđa Bajića.
Piše: Milan Aranđelović
