Kada je u trećoj godini života zajedno sam majkom i bratom napustio Južnoafričku Republiku u kojoj je bio rođen, Džon Tolikin je poslednji put video svog oca. Zato je bio jako vezan za majku, koja mu je, podučavajući ga, ulivala ljubav prema nauci, naročito jezicima, čitanju, ali i katoličkoj veri u koju je, na užas svojih roditelja, prešla.
Kada je umrla od dijabetesa tada dvanaestogodišnji Tolkin je smatrao da je umrla kao mučenica za svoju veru, što će imati veliki uticaj na njegova katolička uverenja.
O malom siročetu nastavio je da se stara sveštenik Frensis Morgan iz Birmingemskog oratorijuma sve do Tolkinovog odlaska na koledž.
I kasnije, kao profesor na Oksfordu, Tolkin je bio vatreni katolik. Uspeo je da svog kolegu, profesora i pisca Narnije, K.S. Luisa, inače ateistu, preobrati u uzornog hrišćanina.
Mnogi zbog ove pozadine posmatraju i čitaju Gospodara Prstena kao hrišćansku alegoriju.
Sam Tolkin je prezirao alegoriju i uvek je govorio da njegova dela nisu pisana sa namerom da propovedaju veru, ali je dodavao da ih je pisao u hrišćanskoj tradiciji i da zato u njima postoje hrišćanski simboli.
„Utelovljenje boga je mnogo velika stvar da bih se usudio da o tome pišem“, sa hrišćanskom skromnošću, je rekao Tolkin, ali postoji mnogo očiglednih paralela koje mogu da se povuku između njegovog pisanja i hrišćanke mitologije.
U liku lejdi Galadriel možemo da naslutimo Devicu Mariju, kada daruje Družini prstena sedam mističnih poklona, koji su direktna analogija na sedam sakramenta.
U rečima njene unuke Arvin takođe može da se nasluti odjek Device, kada spašava Frodov život izgovarajući „Ona milost koja mi je data, neka dospe do njega i neka bude spašen“.
Isus Hrist nije tako opipljiv kao što je to tako očigledno kod lava Aslana u Narniji.
U Gospodaru Isus je prisutan kroz tri junaka- Gandalfa, Froda i Aragorna, prorok, sveštenik i kralj, Sva trojica prolaze kroz samožrtvovanje za spas ostalih stanovnika Srednje Zemlje. Aragorn, kralj koji ulazi u svoje kraljevstvo, njegov povratak koji svi očekuju, njegove isceliteljske sposobnosti, Gandalfovo vaskrsenje posle pada sa mosta Khazad-Dum, Frodova volja da služi i nosi svoje breme… Pre nego što se Družina razdvoji, oni organizuju poslednju večeru, na kojoj dele patuljački hleb i piju iz istog pehara, što upućuje na hrišćansko pričešće u kome vernici uzimaju hleb i vino.
Pored ovih individualnih referenci, postoje i druge metafore.
Najočiglednija je beskrajna borba između dobra i zla. Tolkin je napisao da on kao hrišćanin i katolik, ne očekuje od istorije ništa više nego da bude niz poraza, sa naznakama i nagoveštajima konačne pobede.
Dok Nosilac Prstena ne ispuni svoj zadatak, mnogi će da nastradaju od Sauronovih zlih sila, a čak i nakon toga Saruman nastavlja da žari i pali Okrugom. Frodovo žrtvonaje sebe i volja da se nastavi dalje uprkos naizgled nemogućim šansama na uspeh odražava centralni princip hrišćanskog verovanja.
Konstantno prisustvo Saurona koje se oseća tokom cele knjige takođe podsećaju na stalne pretnje zla u našim svakodnevnim životima.
Frodo i Gandalf znaju da ako upotrebe Prsten da bi pobedili Saurona da će i oni da postanu zli. Za hrišćanina upotreba zla da bi se pobedilo zlo je često iskušenje.
„Niko u početku nije bio zao. Čak ni Sauron“, kaže Elnord čime nam ukazuje na hrišćansko stanovište da su svi ljudi u osnovi dobri, ali da zbog svoje slabosti postaju loši.
Koncept palog čoveka možemo da vidimo i u orcima koji su nekada bili vilovnjaci.
U Hobitu junaci pre nego što uđu u Mrku šumu bivaju upozoreni da ne piju vodu u njenim potocima i da ne skreću sa staze. U Gospodaru prstenova Boromir i Golum ne mogu da se odupru iskušenju da ne posegnu za Prstenom. Sve su to stvari koje nas podsećaju na zabranjeno voće u rajskom vrtu i iskušenje da se jabuka uzme i zagrize.
U načinu na koji Prsten izaziva ljude (i druge humanoide), da upotrebe njegovu moć predstavlja analogiju đavolovog iskušavanja Isusa Hrista.
I drugi aspekti zla su vidljivo prikazani u knjizi kao što je auto-destruktivna priroda samog zla. Saruman seče drveće u Okrugu i čini život u njemu nepodnošlivim, orci jedu sami sebe, mračno i neplodno lice Mordora…
Kada Golum padne pod vlast Prstena, on postaje sve slabiji i na kraju ne može više da mu se odupre. Čak i približavanje zlu ima negativan efekat. Bilbo ne može da se odvoji od Prstena, a ni Frodo, na kraju, nema snage da ga baci u grotlo vulkana.
Hrišćanska milost se vidi i u Frodovo verovanju u Goluma i u šansu da se on na kraju popravi i da će jednom u budućnosti da ima svoj trenutak.
Uskrsnuće je jasno prikazano kod Gandalfa, koji se posle pada vraća kao još moćniji nego do tada.
Joše jedan od hrišćanskih lajtmotiva, spasenje, je prikazano u knjizi. Srednja Zemlja je spašena, ali kroz velike žrtve.
Hrišćanski koncept pokajanja takođe postoji u Srednjoj Zemlji. Boromir se pokajao i data mu je šansa da umre kao junak i da tako bude i sahranjen i upamćen. I drugim „palim“ junacima je data šansa da se pokaju- Golumu ili Sarumanu. Oni to nisu učinili.
Golum ima još jedan hrišćanski greh- gordost. On je ponosan zbog toga što poseduje Svoj Prekrasni i zbog toga gubi sebe i svoju dušu.
Božansko proviđenje i slobodna volja, kao poznati hrišćanski motivi, nalaze se i u Gospodaru prstenova. Kako Gandalf objašnjava nije Golum izgubio Prsten, već ga je ovaj napustio, „…ali tu su bile upletene i druge sile“.
Frodova sudbina je da bude Nosliac Prstena, ali on to breme podnosi pomoću svoje slobodne volje koja se, skoro do kraja, odupire moći Prstena.
Hrišćanksa ideja pravde je takođe protkana kroz Gospodara. Saruman, na primer, započinje karijeru kao Saruman Beli, a završava kao degradirajuće Mnogobojni. Dok Gandalf započinje kao Sivi, a dospeva do Belog. Pravda je zadovoljena.
I kod same Družine prstena vidi se uticaj katoličanstva. Članovi Družbe i njihovi saveznici se drže zajedno, ali pri tom oni ne gude svoju individualnost i posebnost, za razliku od orka koji su poput mrava lišeni svoje posebnosti i čak se ne razlikuju ni po polu ili starosti među sobom.
Postoji i nešto „papsko“ u Gandalfu. On nastupa kao lider slobodnih ljudi koji veruju u dobro. Njegov magični štap neodoljivo podseća na papski, svakodnevna odeća takođe. A on na kraju balade i kruniše novog kralja, kao što su to nekada pape i radile.
Kada smo već kod Aragona, sigurno ste primetili da se spominje i njegov lekoviti dodir.
Frodo je, uz Golumovu „pomoć“ bacio Prsten u Planinu Propasti 25. marta. Dan, kada je po hrišćanskom učenju Hrist razapet, ali i kada je Arhanđel Gavrilo javio Mariji da će da rodi božjeg sina, dan koji u hrišćanstvu označava završetak, ali i početak.
Svakako da postoje razlozi zbog kojih Gospodara ne bi trebalo da čitamo kao hrišćanski spis. Pre svega jer upravo odsustvo alegorija čini da se dela epske fantastike razlikuju od simboličkih dela. U epskoj fantastici ne postoje alegorije i skriven i podtekst, u njoj ono što piše to i znači.
Gomila bitaka, litre krvi i scene nasilja nisu baš nešto na čemu počiva hrišćanska ideologija. Svi junaci jesu u biti baš dobri humanoidi koji ubijaju baš mnogo drugih živih bića. Tu možemo da razmišljamo o tome koliko su opravdani ratovi za demokratiju, ratovi protiv osovina zla i da li su hrišćani to samo na Uskrs i Božić, a ne radnim danima.
Istina je i da su hobiti, vilovnjaci, patuljci i ljudi u stvari pacifisti, koji žive u, po svojim merilima, pastoralnim okruženjima, ali koji u samoodbrani odgovaraju na nasilje koje započinje zli Sauron.
Samo postojanje i korišćenje magije jeste nešto što nije skladu sa hrišćanskim učenjem.
Hrišćani su, u svoje zlatno doba mračnog srednjeg veka, takve kao što je Gandalf spaljivali na lomačama zbog veštičarenja.
Ceo roman počiva na maskulinitetu, koji ide gotovo do seksizma i rasizma. Ne znam da li ovaj argument da smestim u pro ili contra razloge da se Gospodar (ne) čita kao hrišćansko štivo?
Da li je Srednja Zemlja hrišćanski svet, koji je stvorio hrišćanski bog, ali koga njihovi stanovnici još nisu upoznali kroz utelovljenje i vaskrsenje?
Piše: Milan Aranđelović
Objavljeno u Bookvaru broj 1, 24. 12. 2012.
