Sa šesnaest godina napisala je Istoriju Engleske, mnogi pisci je nisu voleli, ne znamo kako je tačno izgledala, kao ni od čega je tačno preminula, pisala je o putu do bračne sreće, a sama se nikada nije udavala, imala je neuredno školovanje, a bila je jedna od najobrazovanijih žena svog doba…
Džejn Ostin je engleska književnica najpoznatija po svojim delima Gordost i predrasude i Razum i osećajnost.
Književni teoretičari 20. veka uvrstili su je na spisak najvećih literarnih stvaralaca koji su pisali na engleskom jeziku, poredeći je čak sa jednim Šekspirom. Međutim mnogi pisci su je prezirali. Dejvid Herbert Lorens nazivao je Džejn Ostin “ograničenom usedelicom”, a ni Mark Tven nije bio nežan prema njoj. 
„Svaki put kada čitam Gordost i predrasude dođe mi da iskopam njeno telo i sa koskom potkolenice udaram po njenoj lobanji“, napisao je u jednom pismu autor Avantura Toma Sojera. Virdžinija Vulf je o Ostinovoj napisala kako bi „dala sve ono što je ona ikada napisala za polovinu onoga što su napisale sestre Bronte“. Kada smo već kod sestara Bronte ni Šarlot nije imala reči hvale za našu Džejn. “Ona ne uzbuđuje čitaoce strastvenošću i ne uznemirava ih dubokoumnošću. Strast joj je potpuno strana. Ona odbija i da se upozna sa tim plahovitim sestrinstvom. Ona vrlo rado opisuje sve ono što izgleda živahno, što povlađuje pričom i što je podložno promenama … ali sve što nadire snažno i punom jačinom, iako skriveno, sve što ubrzava krvotok i puls, sve nevidljive delove životne pozornice i sve osećajne mete smrti – sve to ne postoji za gospođicu Ostin. Džejn Ostin je bila jedna savršeno senzibilna dama s jedne strane, ali nesavršena i neosećajna (ne bezosećajna) žena sa druge strane, i ako je ova tvrdnja jeres – ja sam tu bespomoćna!”, napisala je, između ostalog, Šarlot Bronte. Džejn Ostin je imala problema da pronađe izdavača za svoje delo. Gordost i predrasude su objavljene nakon što su veliki izdavači obili raniju inkarnaciju dela koje se zvalo Prvi utisci.
“Džejn Ostin ? Ja ću ići toliko daleko i reći ću da je svaka biblioteka koja nema nijednu knjigu Džejn Ostin – dobra biblioteka, pa makar bila bez ijedne druge knjige!”
Mark Tven
Neke od ranih priča Džejn Ostin su iznenađujuće. U jednoj od njih, Prelepa Kasandra (baziranoj na njenoj sestri), junakinja krade šešir i tuče kuvaricu. Malo je poznato i o njenom ranom životu. Čak je i kasniji život obavijen velom misterije. Tako, na primer, mi ne znamo od čega je umrla (danas se veruje da je uzrok smrti bila Adisonova bolest). Za ovo možemo da zahvalimo njenoj sestri (onoj Prelepoj Kasandri) koja je, nakon sestrine smrti, spalila njenu privatnu dokumentaciju. Ne znamo ni kako je tačno izgledala. Jedini sačuvani portret je loše obojena skica koju je uradila njena sestra. Sa sigurnošću možemo da kažemo da se, ako izuzmemo jednu godinu koju je provela u internatu, uglavnom obrazovala kod kuće. Uprkos tome bila je izuzetno obrazovana u odnosu na žene njenog doba.
“Dajte ženama obrazovanje i upoznajte ih sa svetovima na pravi način i videćete da će se snaći i neće predstavljati trošak ni za koga.”
(Mansfild Park)
Odbila je bračnu ponudu. 
Uzaludno se nadala da će je zaprositi muškarci koji su joj se dopadali, ali kada je bračna ponuda stigla od Harisa Big-Videra ona ju je isprva prihvatila, a onda sutradan povukla svoj pristanak. „Sve se može izdržati i istrpeti, ali ne i brak bez ljubavi“, napisala je o ovome u pismu svom nećaku. Svih šest romana koje je napisala govore o putu mlade žene do srećnog braka. Da nije ostala usedelica njeni romani bi sigurno bili drugačiji. Ovako je imala prilike da o tome piše kao posmatrač sa strane.
Napisala je Istoriju Engleske još kao tinejdžerka. Kada je imala šesnaest godina napisala je Istoriju Engleske kao parodiju na istoimeni udžbenik na koji je naletela tokom svog neurednog školovanja.
Iako je objavila samo šest dužih romana ona je, tokom svog kratkog života, napisala i nešto više od toga. Završila je kratku priču Lejdi Suzan koja je svetlo dana ugledala tek 1871. godine i ostavila dva nedovršena dela Votsonovi i Sanditon. Gotovo je završila i pozorišnu adaptaciju novele Samjuela Ričardsona. Ovom spisku trebalo bi dodati i spomenute Prelepu Kasandru i Istoriju Engleske.
Piše: Milan Aranđelović
