Kokoške ispoljavaju širok raspon ponašanja koja su ključna za njihovu dobrobit i opstanak – od traženja hrane i čišćenja perja do složenih glasovnih izraza. Ti si pisac i, kao kokoška, potrebni su ti određeni uslovi.
Tvoji uslovi uključuju složeno egzistencijalno iskustvo, ali i, naravno, traganje i brigu o sebi. Boriš se s osećajem da ono što radiš nema dovoljno smisla, jer ponekad pogrešno vezuješ svoju vrednost kao umetnika za spoljašnje priznanje. Nisi nikakav superheroj sa vanrednim sposobnostima, zanimljivom prošlošću i posebnim kostimom koji možeš da obučeš kad ti zatreba snaga.
Koliko god želeo da ne mariš, ipak ti je stalo do ljudi i do onoga što misle. Ponekad radiš dugo i naporno, a čak i kada se tvoj tekst objavi, kasno noću ili dok besomučno skroluješ društvene mreže, možeš da osetiš kao da ne postojiš. Kao da je ono što si napisao i poslao u svet nestalo negde u praznini.
Kokoške ne vole da dele. Nije iznenađenje što neke kokoške kljucaju druge, naročito u zatočeništvu. Ali kada se puste da slobodno kljucaju na livadi, posebno među žutim maslačcima, retko se svađaju oko teritorije ili ostataka hrane. Pitaš se zašto, kad se pisci okupljaju, gotovo uvek sede u zatvorenom.
Kokoške potiču od ptica dinosaurusa. Imaju tetrahromatski vid. Pretpostavljaš da to znači da ne samo da vide bolje od tebe, već u sebi nose mudrost koja prethodi i nadmašuje tvoje nasleđe. Pitaš se zašto su one zatvorene, a ti slobodan.
Otvoriš kapiju kokošinjca. Jedna kokoška potrči pravo ka putu i udari je auto. Setiš se da kokoške nisu naročito pametne po nekim pitanjima. Pomisliš na to kako i ti uporno pišeš, šalješ tekstove u prazninu, čekaš odjeke i shvatiš da je to možda isti nagon.
Kokoške ne mare za novac. Ali ti mariš. Pišeš iz pravih i pogrešnih razloga.
Da li si ikada video kokošku kako se ponižava, kako okreće glavu u stranu? To rade da bi pokazale pokornost, da izbegnu sukob. Ponekad pisci žrtvuju stvari do kojih im je stalo, nadajući se većoj slobodi i boljim prilikama u nekoj neizvesnoj budućnosti – ideje, vrednosti, prilike, lične potrebe, želje, hirove, uverenja. Snove.
Kokoške su društvene životinje. Pisci se razlikuju po temperamentu, ali niko ne uspeva potpuno sam. Koliko god ti bilo teško da priznaš i ti si deo jata.
Pričajmo o glasu, o medijima, o kukurikanju u zoru. O tvom glasu, o glasu tvojih likova. Pričajmo o dijalogu. Jesi li ti ti, ili karikatura sebe? Deluju li tvoji likovi stvarno? Da li se ti osećaš stvarno? Jesi li stvaran? Da li je tvoju knjigu zapravo napisala kokoška, ili niko?
Moraš da čitaš, da gledaš filmove, da živiš, da se opsesivno zanimaš za stvari, onako kako su kokoške opsednute hranom.
Ideš na promocije knjiga, čitanja, podkaste, konferencije, festivale. Zakazuješ sastanke.
A ipak, nekako, svi ti tragovi na papiru (računi, sitne neprijatnosti) i snimci, dokaz da postojiš, samo te čine još nevidljivijim. Deliš se na osobu i na svedoka, kukavičju verziju onoga što bi pravi pisac trebalo da bude. Kažu da svaku pobedu treba slaviti, ma koliko bila mala. Kukuriči, pisče, bez obzira na doba. Ovoga puta s osećanjem.
Što nas dovodi do osobine kokoške koju ljudi najviše cene, a to je polaganje jaja. Da bi nosile jaja, kokoške moraju mnogo da jedu. Kljucaju po ceo dan. To im je posao kad ne spavaju na prečkama.
Kada ti pisanje ide dobro, često zaboraviš da jedeš pravi obrok, uzimaš grickalice. Tvoja hrana kao pisca nije hrana već sadržaj. Moraš da čitaš, da gledaš filmove, da živiš, da se opsesivno zanimaš za stvari, baš onako kako su kokoške opsednute hranom.
Sećaš se priče o guski koja je nosila zlatna jaja? Pisče, znaš o čemu govorim. Ako kokoške ne dobijaju dovoljno sunčeve svetlosti one prestaju da nose, ili im ljuske postaju tanke i meke.
Kokoške nisu potpuno nesposobne da lete, ali to čine samo kada je zaista važno. Kokoške se valjaju u prašini. Ako zakopaš svoje knjige, one koje niko nije napisao, u čarobnu zemlju, one će proklijati. Iz tih izdanaka izrašće veliko drvo koje će svojim krošnjama zaseniti sve kokoške sveta tokom nadolazećih, užarenih dana.
Pisče, sanjao si da možeš da letiš. Pisče, pazi na svoja jaja. Pisče, možda nisi potomak dinosaurusa, ali to ne znači da jednog dana nećeš zaista postojati.
Piše: Marija Markez
Malija Markez je autorka romana Grad dima i mora (City of Smoke and Sea). Rođena je u Novom Meksiku, odrasla u Novoj Engleskoj. Diplomirala je likovne umetnosti na Koledžu za umetnost i dizajn Masačusets i magistrirala kreativno pisanje na Univerzitetu Antijoh u Los Anđelesu. Njeni prevodi objavljeni su u časopisu Poetry, a njene kratke priče i eseji u raznim časopisima i zbirkama. Živi s porodicom u Los Anđelesu, gde predaje, piše i luta prirodom.
Izvor: LitHub.com