Branko Rosić: Ljubav nije reklama


Poznati novinar i nekadašnji pank muzičar Branko Rosić objavio je debitantski roman „A tako je dobro počelo“ (Laguna). U svom prvencu, on se bavi ovdašnjom avdertajzing scenom, do guše upletenom u političke spletke i mutne poslove, prateći dogodovštine Dragana Lomića, uspešnog advertajzera koji je odlučio da se odmetne od svojih poslodavaca i sreću potraži uz lepu Miju.

Dugo si pisao debitantski roman, šta te je usporavalo – obaveze u novinarskom poslu ili želja za perfekcionizmom?

-Vremena su se promenila i ja nisam mogao da računam na luksuz Lava Nikolajeviča Tolstoja i da sedim u zavejanoj dači i pišem kad mi se piše. Pisao sam kad mi je bilo dozvoljeno da pišem u pauzama novinarskih obaveza i dedlajna. To je obično bio petak, ali svaki petak nije bio idealan za formu i inspiraciju, ali se od 150 petaka ipak sakupilo dovoljno onih inspirativnih i kreativnih krajeva nedelje da nastane roman. Takođe, morao sam i da se izlečim od onoga od čega boluju svi novinari koji se upuste u pisanje fikcije – odstranjivanje novinarskog u beletristici.

Kada si birao u koji milje da smestiš glavnog junaka svoje knjige, šta je presudilo, zašto je on advertajzer, a ne, recimo, novinar?

-Zato što sam hteo da pokažem da novinari postaju sve više najamni radnici. Čak i oni najnaivniji počinju da sumnjaju da glavnim urednicima pojedine tekstove dostavljaju političke partije preko svojih advertajzer likova. Čak i oni najnaivniji počinju da sumnjaju da urednici šarenih strana rade kao advertajzeri starleta i pevačica koje nemaju nijedan hit, pa čak nemaju ni pesmu. Zato i najnaivniji počinju da gledaju na novine često kao na biltene političkih partija i na kataloge elitne prostitucije. U tom lancu tajkunsko-političkih centara moći kao naručioca, advertajzera kao posrednika i novinara kao izvršioca radova, ja sam odabrao da Dragan Lomić, glavni junak mog romana bude lik iz advertajzinga – „inženjer duše” i neko ko formira javno mnenje. A da najnaivniji ostanu u uverenju da su novinari samo izvršioci.

U nekoliko nedavno objavljenih romana koji se definišu kao urbana proza priča je smeštena u milje marketinških agencija, zašto je ovo okruženje toliko primamljivo za obradu?

PROČITAJTE I OVO:  Nenad Karan: "Književnost je postala pravi rudarski posao"

-Zato što u Srbiji rentabilno šljakaju samo kladionice i marketinške agencije. Dva od tri svršena gimnazijalca sa boljim uspehom će na pitanje „šta ćeš upisati ?” odgovoriti sa „marketing”, dok će oni lošiji đaci tipovati zaposlenje u kladionici. Moj roman se razlikuje u toj marketinškoj scenografiji od drugih. Obično su to junaci koji prave kampanju za dobru prodaju čokolade. Glavni junak mog romana je neko ko je radio reklame za čokoladu, a onda je ušao u prljavu igru i počeo je da radi kao stručnjak za prljave političke kampanje.

Stručnjaci za marketing, pa i tvoj Dragan Lomić, opisani su kao brutalni, nadrogirani tipovi i vešti zavodnici, u kojoj meri možeš da se identifikuješ sa njima?

-Nažalost s godinama se sve teže mogu identifikovati kao zavodnik, pa mi preostaje da se identifikujem s nekim ko je brutalan i nadrogiran.

Junak tvog romana zaljubljuje se u lepu Miju što mu na izvestan način menja život. Koliko je iskrena ljubav moguća u svetu u kojem caruju novac, politika i lični interesi?

-Glavni junak je izlazio i ulazio u ljubavne veze baš kao što je ulazio i izlazio iz jedne u drugu marketinšku ili političku kampanju. A onda je pomislio da bi mu trebale emocije koje su trajnije od kampanje za sok ili političke izbore. Da nađe smisao u ljubavi sa potpunom neznankom verujući da je to dovoljan motiv koji će ga vratiti na život kad je bio roker sa idealima. Kao što su novinari i novine trebale glavnom junaku mog romana za kampanje i da sredi biračko telo, tako on pomisli da bi mu trajnija veza mogla pomoći da sredi sopstveni život. Ali život nije reklama i dirigovana kampanja za političku stranku. Ljubav se ne može naručiti kao reklama ili spot u izbornoj kampanji.

Da li stvarno jedan takav tip, koji menja lepotice ko čarape, može da se isitinski zaljubi, a da nijednog trenutka ne pomisli da se samo malo više izdrogirao?

-Ljudi često pribegnu samoobmanjivanjuu jer veruju da će zbog toga manje ići u apoteku i piti bensendine. Tako i isprebijane žene u braku tvrde da njihov muž nije bio nasilan pre nego što su otišli pred matičara. Glavni junak mog romana ubeđuje sebe da je našao pravu devojku – Miju baš kao što je ubeđivao ljude u svoje reklame i političke kampanje. Ljudi ponekad i kad znaju da je nešto laž žele da ipak veruju u to. Dragan Lomić je od iskrenog tipa sa idealima završio kao izvođač prljavih radova u korist tajkuna i političara. I radio je to zbog novca koji mu je doneo seks, narkotike i velike kredite koje otplaćuje. On veruje da će se preko izbora prave žene vratiti na pravi put.

PROČITAJTE I OVO:  Snežana Kanački: "Ne verujem u svetlu budućnost"

Prateći tvoje pisanje za novine jasno mi je da je Lomić oduševljen istim mestima i pojavama kao i ti, te da poput tebe simpatiše Čelsi. Koliko ti je rad u novinama pomogao da kreiraš geografsku putanju svog junaka?

-Rad u novinama mi je dosta pomogao da kreiram tu političku stranu mog romana. Ali, glavnom junaku sam pozajmio moja putovanja jer sam hteo da vladam dobro geografijom u romanu i što mogu neskromno da priznam da dobro poznajem prilike u Londonu i Njujorku. Zato je i taj segment romana, koji se tiče stranih gradova, ne samo putopis već i analiza nadolazećeg islama u Evropi i mogućih velikih rasnih nemira. A Čelsi je morao da bude u knjizi jer ja spavam na Čelsi jastuku i pratim ovaj klub godinama. Čelsi nije samo fudbal već i pank i pivo i čitavo moje odrastanje.

Pišeš o, naizgled, fiktivnim političkim spletkama, misliš li da bi neko mogao da se prepozna u tvojoj fikciji i da se oseti prozvanim?

-Političke spletke u mom romanu jesu fiktivne, ali je njihova razlika u odnosu na prave, koje su odomaćene u Srbiji, na nivou statističke greške – dakle minimalne. U mom romanu imate tajkune koji plaćaju političare, a ovi im poklanjaju luksuzno građevinsko zemljište, novinarke koje dobijaju gotove tekstove iz stranačkih centrala, pripravnice firmi koje šefovi pakuju kao mlade švalerke za tajkune i političke prvake, spinovanje u kojoj se politički protivnici iz opozicije proglašavaju učesnicima gej orgija, fudbalske navijače kojima upravlja politička elita… Da se poslužim filmskom terminologijom u izmenjenom izdanju – kod mene je svaka sličnost sa pravim ljudima bila namerna.

Pošto je činjenica da knjige u Srbiji većinom čitaju i kupuju žene, da li se pribojavaš da im se možda neće dopasti tvoja prilično muška naracija?

PROČITAJTE I OVO:  Ana Atanasković: "Novi zavet je knjiga nad knjigama!"

-Kada sam objavio prošle godine tekst o psu lutalici koji je preminuo ispred našeg solitera i koji je bio zaštitni znak naselja bilo je puno lajkova na onlajn izdanju teksta. I svi ti lajkovi dolazili su od žena. Gotovo da nijedan muškarac nije lajkovao tu priču. Duboko smatram da su žene ono bolje lice Srbije. One ne seku šape psima lutalicama i ne prebijaju strance po ulicama. Tako da kod mene privatno nema nikakvog seksizma. Ali u mom romanu ima muške naracije koja je žestoka, ali ja sam obradio jedan segment života u Srbiji, taj političko-marketinški prostor gde vlada robonovčana razmena. U mom romanu novac je novac, roba je roba, ali i žensko telo. Ono služi za podmetanje, kao i za pentranje po društvenoj lestvici. Radi se o delu žena koje su dobrovoljno pristale da telom prave karijeru. Nisma ja kriv što je Srbija toliko seksualizovana. Pogledajte devojčice u trećem razredu osnovne škole koje nisu ni svesne seksualnosti, a nose majice koje im ostavljaju goli stomak. Kad gledamo prezenterke vremenske prognoze na TV dobijemo erekciju a zaboravimo kišobran. Nisam ja kriv što se deo žena u Srbiju odlučio da dobrovoljno preko seksa dođe do karijere ili udaje, a zapravo do moći. Ja sam pisao o tim ženama, a ne o divnim asistentkinjama hemije na Prirodno Matematičkom fakultetu u Beogradu.

Da li si zadovoljan svojim debijem, odnosno da li držeči knjigu u ruci možeš da kažeš sebi: „Da, ovo je baš ono što sam hteo“?

-Imao sam tremu pred izlazak romana i pitao se kakve će biti reakcije, ali tačno pred ovaj intervju izbrojao sam 100 SMS poruka i mejlova u kojima su mi čak i potpuni neznanci rekli da sam napisao bestseler. Dakle vredelo je svih ovih 150 petaka imati opravdan izostanak kod ekipe na pivu.

Autor: Dejan Katalina
Foto: Ivana Čutura
Izvor: Informer