Živimo u svetu u kome je sve teže biti iznenađen, šokiran ili zgađen nečim. Sa jedne strane, tu su permanentne ekonomske krize, lokalni ratovi od kojih svaki može da preraste u globalni sukob, zemljotresi, bujice i oluje u kojima stradaju na hiljade ljudi, virusi koji postaju sve otporniji na antibiotike ili jednostavno zli ljudi koji rade loše stvari, dok je, sa druge strane, tu neverovatna mogućnost čoveka da se prilagodi i navikne kako bi, makar delimično, sačuvao zdrav razum. Možda baš zbog toga što je svesna haosa u kome se civilizacija nalazi, moderna umetnost, naročito ona koja je namenjena raznovrsnijoj publici, odlazi još dalje u odbijanju da šokira, namerno izbegava bilo kakva iznenađenja i drži se proverenih recepata. Dok Holivud do besmisla štancuje osme delove, rimejkove, ributove, prikvele popularnih franšiza, književni urednici, poput posvećenih gradinara, pažljivo kose svaku vlat trave koja štrči sa urednog travnjaka, seku grane koje mogu da pokvare savršene simetrije krošnji i pupoljke iz kojih mogu da procvetaju lepote na kakve publika nije navikla.
Marljivi urednici koji su prošli obuku iz marketinga dobro znaju da se u dinamičnom svetu punom nesigurnosti od umetnosti više ne traži da šokira i uznemiri, već da, naprotiv, pruži utehu i spokoj u onom poznatom. Publika više ne želi da iz svog džepa finansira neki novi stres, te im izdavači nude „pilule za lilule“.
Mladi književni stvaraoci, znajući u kakvom svetu žive, unapred odbacuju bilo kakvu smelu ideju i, u očitoj samocenzuri, pripovedaju ono što je već hiljadu puta ispričano.
Upravo bi zato posebno trebalo pohvaliti argentinsku književnicu Agustinu Basteriku koja, ne mareći za klimatske uslove u književnosti, piše roman Sočni leš. U Srbiji je ovu knjigu, u prevodu Ksenije Bilbije, objavila izdavačka kuća Blum izdavaštvo.
Uprkos uvreženom mišljenju urednika-vrtlara, publika voli originalnost. Ljudi jedva čekaju nešto novo, nešto drugačije.
Tako je bilo i ovog puta.
Sočni leš veoma brzo postaje bestseler koji je, samo u SAD, prodat u preko 600.000 primeraka, osvaja nagrade, a Vašington post i Vog ga svrstavaju među najbolje knjige godine.
Basterikin koncept je jednostavan. Ona u svom romanu prelazi kroz celokupni proces proizvodnje mesa. Zajedno sa protagonistom romana Markosom Tehom, upravnikom ugledne klanice, publika posmatra uzgoj, transport, klanje, obradu trupa (skidanje kože, evisceracija, hlađenje), rasecanje i obradu mesa, preradu u mesne proizvode (kobasice, paštete, suhomesnati proizvodi itd.), pakovanje, distribuciju i, kao krune procesa, prodaju i konzumaciju.
Ništa tu nije novo, originalno ili nešto što već nije moglo da se vidi u dokumentarnim emisijama koje se bave mesnom industrijom, osim jedne male sitnice u kojoj se ogleda originalnost, hrabrost i drčnost argentinske književnice.
Naime, nakon pojave smrtonosnog virusa koji, navodno, šire životinje, čovečanstvo mora da se prilagodi. Sve životinje, od divljih zveri do kućnih ljubimaca, moraju biti uništene, a njihovo meso se ne sme jesti. Suočeni sa izgledima da izumru, ljudi donose odluku da legalizuju kanibalizam. Kako bi lakše podneli ono što je nužno, čovečanstvo se deli na dve grupe. Oni koji jedu i oni koji su pojedeni. Ovi drugi bivaju dehumanizovani na mnoštvo ciničnih načina i upravo u tome je sama srž ovog romana.
Na tragu Orvela, a još više na tragu Hakslija, Basterika stvara distopijski svet veoma sličan našem, ali gde ljudi moraju da se odreknu dela čovečnosti kako bi opstali.
Kanibalizam nije prikazan kao neko haotično preživljavanje na tragu prepotopskog doba, već kao potpuno institucionalizovan industrijski sistem. Ljudi koji se uzgajaju za klanje više se ni ne nazivaju ljudima, dok se njihovo meso prodaje pod birokratskim nazivom „specijalno meso“. Time jezik postaje sredstvo kojim društvo briše ljudskost svojih žrtava.
Jedna od najvažnijih ideja romana i jeste da jezik omogućava zločin. Ljudi prestaju da budu ljudi, žene, deca, muškarci, već postaju glave, grla, specijalno meso, proizvodi. Na taj način društvo briše empatiju. Upravo ovo predstavlja najjaču kritiku totalitarnih sistema koji prvo menjaju reči, pa tek onda stvarnost.
Iako se na prvi pogled čini da autorka progovara protiv kanibalizma i industrije mesa generalno, ovo je, pre svega, njena kritika kapitalizma gde nijedan moralni problem nije nerešiv ukoliko postoji profit. U romanu industrija, država i tržište veoma lako stvaraju potpuno novu ekonomiju zasnovanu na ljudskom mesu.
Možda i najbolja stvar u romanu jeste stil. Autorka piše hladno, gotovo dokumentarno, bez sentimentalnosti i moralisanja. Opis klanice često zvuči kao stručni priručnik za preradu mesa. Upravo zbog te emocionalne distance roman postaje još više uznemirujući.
View this post on Instagram
Roman je objavljen 2017. godine, tako da autorka nije pisala imajući u vidu pandemiju koronavirusa koja se dogodila nekoliko godina kasnije, ali je knjiga stekla ogromnu popularnost tek sa engleskim prevodom iz 2020. godine, u jeku epidemije, tako da ne može da se zanemari i ovaj aspekt u kontekstu popularnosti.
Jedan od razloga zbog kojih je Sočni leš ostavio tako snažan utisak jeste to što nije zamišljen kao priča o kanibalima, već kao ogledalo postojećeg sveta. Umesto da izmisli potpuno novu civilizaciju, autorka preuzima logiku savremene industrijske proizvodnje, birokratije i tržišta, zamenjuje životinje ljudima i tako tera čitaoca da preispita granice etike, saosećanja i društvenog pristanka na nasilje.
Piše: Milan Aranđelović