Na nedavno završenom devetnaestom Hercegnovskom strip festivalu jedan od učesnika je bio i Aleksa Gajić koji je govorio o izdanju „Vetrovi zla“, projektu koji je radio sa Milanom Mišićem. Iskoristili smo pauzu između promocija da, na mestu nekadašnjeg Lazarevog vrta, među stogodišnjim stablima magnolija i banana, porazgovaramo sa njim o samom festivalu, ali i o stripovima, publici, mangama, veštačkoj inteligenciji i novom, vrlom, svetu u kome strip autori moraju da pronađu svoje mesto pod suncem.
Aleksa Gačić otkriva da je „na festivalu deseti ili jedanaesti, jubilarni put“ i atmosferu opisuje kao veoma opuštenu i nepretencioznu. Tvrdi da je na HSF prijatnije nego na velikim festivalima.
„U razgovorima sa ostalima zaključujem da svi vrednuju ovaj festival po količini popijenog alkohola i smeha tokom večeri“, kaže Gajić za Bookvar magazin.
Smatra da je cilj svakog festivala popularizacija stripa, ali nije siguran koliko oni imaju uticaj, naročito na mlađu publiku.
„Cilj svakog festivala je da privuče neke mlade ljude, ali nema tih mladih ljudi“, otkriva za Bookvar magazin.
„I to nije samo naš problem. Često dolazim i u Belgiju i u Francusku i apsolutno je ista priča. Kada sedim i potpisujem stripove prosek starosti ljudi koji dolaze po moje potpise i crteže je oko pedeset-šezdeset godina.“
Veruje da zbog toga strip postaje umetnost namenjena odraslima.
„Postoji mnogo dečijih izdanja i časopisa, ali nema desetina i desetina prodatih primeraka. To je ultimativni dokaz da li je nešto popularno ili ne, a toga nema.“
Smatra da su mange zamenile tradicionalne stripove.
„Kada sam počeo da radim, devedeset i devete, manga je zauzimala dvadeset procenata francuskog tržišta i oni su bili u panici. A sada je šezdeset posto.“
Smatra da to ima i svoju dobru stranu.
„Ako pitate francuske autore, to je apsolutno loše. A ako pitate francuske knjižare koji, definitivno, žive od Japanaca, to je dobro. Njima je sve jedno. Da li prodaje Francuze, Japance, Amerikance, to je njima novac. I on razmišlja tržišno. Za razliku od njih, Japanci uopšte ne razmišljaju tržišno, već protekcionistički. Tamo ne može da se objavi ništa što nije japansko. Možda bi izdavači i zaradili neke pare, ali to je protekcionizam. U liberalnoj Evropi toga nema. Svako ima pravo, to je i lepo, i to su Japanci svojim enormnim radom iskoristili i preuzeli su celo tržište.“
Smatra da je manga progutala klasične stripove koji su bili namenjeni najmlađoj publici.
„Crtanje za stariju publiku nije nova stvar. I kada je to počelo, postajala su izdanja za odrasle, mlade i decu. Jedini problem je što su danas ostala ta izdanja za odrasle, a ostale publike su nestale. Zapravo, progutala ih je manga. Kada klince pitam šta žele da im nacrtam oni mi kaži ili One Piece ili Naruto. Nema tu treće. Ili traže Manastir Ostrog.“
Kaže da Gajićeve crteže traži publika koja ima preko pedeset godina, ali je optimista kada je budućnost devete umetnosti u pitanju.
„Strip nikada neće umreti“, kaže Gajić.
„Kao nijedna druga umetnost. Samo je pitanje da li će ostati na margini ili će ostati na margini margine. Ili će biti tamo iza negde, u nekoj niši. Strip će se održati sigurno, samo je pitanje u kojoj meri. Postoje ljudi koji definitivno vole slikice na balončićima, jedino što nema novih mladih. Kako umiru ovi stari kolekcionari, tako ne dolaze vi novi. To je gotovo vidljivo kada umre neki kolekcionar i kada se na tržištu pojavi gomila stripova iz njegove kolekcije. To više ne može da se proda. I kolekcionari već imaju što bi trebalo da imaju.“
Veštačka inteligencija je postala nova pretnja.
„To više ne može da se prećuti“, otkriva Gajić. „I sada je potrebno naći to neko mesto između tehnologije i generacijskog jaza, a da ostanete verni sebi i da možete da platite račune.“
Kaže da je sve ovo i svojevrsni test za umetnike.
„Pravilo je prosto. Sloboda košta. Ako hoćeš slobodu, crtaj svoje stvari, ako hoćeš keš, izvoli u neku producentsku kuću, u neku gejming kompaniju, neki dizajnerski studio… Keša u kulturi nema. Ne može da se kaže da nismo znali. Odavno već postoji izraz siromašni umetnik. Nećeš nikada čuti siromašni pekar ili siromašni bankar, već samo siromašni umetnik. Ali to je nekako i ultimativan test za svakog umetnika. Ako ti i pored te nepodnošljive nemogućnosti života izabereš da i dalje teraš taj put, ti si umetnik. I više nema veze da li je to dobro ili nije. Samo da li si izdržao. I ako si izdržao, onda respekt. A ako nisi izdržao, onda si završio u nekom studiju i više niko neće čuti za tebe jer ćeš raditi na nekom bezimenom projektu, kao bezimeni saradnik. Ali ćeš imati šuške. Ja se lomim između toga, pokušavam da pronađem neki odnos, da ipak bude malo za srce, ali da može i da se napuni stomak.”
Razgovarao: Milan Aranđelović