Tokom drugog dana Hercegnovskog strip festivala bila je organizovana promocija grafičke novele „Utabanom stazom“ Sare Novaković. Ova novela koju je kod nas objavio System Comics, predstavlja kompletno autorsko delo koje nosi snažan lični pečat i upečatljivu priču o toksičnim odnosima i nasilju prema telu. Zanimljivo je da je promociju vodio veteran u svetu stripova – Aleksa Gajić.
Iskoristili smo priliku da malo porazgovaramo sa autorkom i zavirimo u njen kreativan proces.
- Odlučili ste da se profesionalno bavite stripom nakon što ste pročitali strip Technotise Alekse Gajića, a sada sa njim, rame uz rame, predstavljate svoju prvu grafičku novelu. Kakav je osećaj?
Neverovatno. Hajde što je rame uz rame sa Gajićem, nego je i u Herceg Novom. HSF je moj omiljeni festival i san mi je bio da učestvujem na njemu, a to se desilo upravo ove godine. Još uvek nisam procesuirala šta se dešava. Imam leptiriće u čitavom telu. Sve ovo mi je veoma uzbudljivo.
- Prvi put ste na festivalu?
Nisam do sada bila ni kao posetilac, ali sam duhom uvek bila tu dok sam preko stripovske ekipe slušala gde su bili i šta su radili. Sada je ovo bukvalno kao da sanjam.
- Kakva je atmosfera na HSF?
Atmosfera je fenomenalna. Na festivalima ume da bude donekle uštogljeno, a u biti stripa jeste ta laganija priroda. Nisam ni očekivala da bude mnogo stresno, da mora sve da bude po tačnom rasporedu. Što se pokazalo kao super. Evo, ja sam pred samu prezentaciju bukvalno plivala u moru. A koliko ljudi može da kaže da je tako bilo na nekom festivalu? Bukvalno je jedinstven po tome što je organizacija dobra, a opuštena. Dok sa druge strane, imamo more pored festivala.
- Novela Utabanom stazom je neverovatno brutalna, naročito ako imamo u vidu da ste jednom priliko spomenuli da pišete samo o onome što ste doživeli..?
Moja je sreća što sam to doživela u manjoj meri. Priča je samo inspirisana iskustvom. Brutalno je zbog toga što ljudi ne pričaju o tome, ali mislim da svaka druga žena može da se poistoveti sa pričom, pa čak i svaki peti muškarac je imao neku lošu situaciju. Sada, da li je samo loše pročitao situaciju, pa je ušao u taj odnos ili je to uradio namerno iz nekog zla ili loše namere. To sve varira.
Pokušavala sam da na neki najbanalniji način prikažem subjektivni osećaj situacija u kojima se nađem kao neko ko je u nekom potencijalno toksičnom odnosu koji nije definisan, dakle može biti i kombinacija, a može biti i prava veza. Može biti čak i prošlost koja nas proganja, što i jeste glavna tema ovog stripa. U ranim godinama, u tinejdžerskom dobu posebno, osoba finalizuje neku vrstu shvatanja o odnosima. Posebno o onim bliskim, počevši od kuće, ali ulaze i partnerstva u obzir, i onda, ako su ta partnerstva loša i toksična, rezultat će biti da će ta osoba koja je bila u takvom odnosu verovatno nastaviti taj šablon, dok ne shvati da joj je potrebna pomoć.
Tako da ceo taj aspekt trilera, misterije, proganjanja… može da bude interesantan čitaocima, a, sa druge strane, i dosta blizak samom iskustvu, gde je iskustvo takvog odnosa zaista hororbilno.
View this post on Instagram
Još jedna važna stvar u svemu tome je to što u stripu ne postoji nijedan lik koji je čiste savesti. Dakle ni, uslovno govoreći, žrtva nije kompletno naivna, jadna, nesnađena devojka, već je neko ko je u određenoj meri, ne mogu da kažem izabrao da bude u takvoj situaciji, daleko od toga, ali se nije aktivno trudila da pobegne. To je zbog toga što postoji komfor u stvarima koje poznajemo, koliko god da su te situacije traumatične ili tragične. Zato glavna tajna nije ko je tu maskirani progonitelj, već šta je to što ona krije, jer nam je jasno da postoji neka velika loša stvar koja se dogodila koja je njeno maslo.
- Da li je u vizuelnom mediju bilo teško prikazati priču iz vizure nepouzdanog pripovedača?
Moje shvatanje je kompletno suprotno. Kao neko ko ima tendenciju da piše, ne baš romane, ali scenarije, nikada mi nije bilo lako ili dovoljno dovršeno da samo ostanem u tekstu. Uvek sam volela da ljudima kroz sliku objasnim kako to izgleda, da dočaram atmosferu. Pretpostavljam da nisam dovoljno vešt pisac da to izvedem, a nije mi dovoljno da kroz crtež pokažem šta imam jer i dijalozi igraju veliku ulogu. Tako da mi nije bilo teško, ali mogu da pretpostavim da nekome to može da predstavi problem. Meni je u prirodi da se tako izražavam.
View this post on Instagram
- Pišete scenario?
Trenutno radim na novom naslovu. I taj scenario je bilo prezabavno pisati jer je kompletno eksperimentalan.
- Da li ima nekih dodatnih tačaka sa novelom Utabanom stazom?
Ovaj je kompletno autobiografski. Do tančina. Ali je sasvim drugačijeg izgleda. Pre svega kvadratnog formata, u koloru… Kompletno je eksperimentalan. Mešam grafički dizajn, ilustraciju, kolažiranje fotografije i strip u jednoj knjizi, a scenario je neko pretapanje iz sna u javu, tako da je narativ vrlo nelinearan i dosta konfuzan za čitaoce što je, na kraju, i poenta.
- Da li to znači da ćete biti „srpska Zoi Torogud“?
Nekoliko ljudi mi je to i reklo. Skrenuli su mi pažnju na to. Njen sam veliki fan, tako da mi je jasno kako to može da se poveže. Ali stilski i narativno taj strip će biti kompletno drugačiji od njenog. Mimo tog dela što je eksperimentalan, gde se potpuno preklapamo. Strip sam krenula da radim u Angulemu na rezidenciji (Sara Novaković je bila rezidentkinja Kuće autora u Angulemu u Francuskoj, prim. M.A.). Otišli smo u njihovu ogromnu biblioteku gde, praktično, imaju svaki mogući strip koji je ikada izašao. Pokušala sam da pronađem nešto što je iole slično mojoj ideji za vizuelno predstavljanje tog dela i zaista nisam uspela da nađem nijednu knjigu koja ima toliko eksperimentalnih tabli kao što je Zoina. Tako da sam na kraju završila tako što sam uzela njenu. I nekoliko drugih eksperimentalnih koje bih onda mešala međusobno, ali ja sam potpuno otišla u krajnost za razlikovanje. Tako da je sa te strane ipak malo drugačije.
- Da li bi strip Utabanom stazom bio drugačiji da je u boji?
Mislim da, da. Inicijalno je trebalo da bude u boji. Zapravo, osoba o kojoj pišem ovaj drugi, autobiografski, strip je neko ko mi je dosta pomogao u tom vizuelnom jeziku što se tiče prvog stripa. Pravili smo neke probne table koje su bile i u boji i crno-bele. Malo bez valera, skroz linijski… I na kraju smo shvatili da dosta ozbiljnije izgleda kada je crno-belo. Moj stil je relativno razigran i nije toliko ozbiljan i uz boju bi to izgledalo previše „diznijevski“. Boja mu daje tu tinejdž notu, a ne bih preporučila nikome ispod dvadeset godina da čita taj strip.
Razgovarao: Milan Aranđelović