Miloš K. Ilić je rođen u Pančevu 1987. godine. Piše prozu i radio drame. Kratke priče objavljuje od svoje petnaeste. Prvu zbirku priča Priče o pivu objavila mu je beogradska Laguna 2008. godine, dok je za drugu zbirku Umorni kao psi dobio nagradu Edo Budiša Gradske knjižnice Pazin. Ovo smo iskoristili kao povod da sa njim popričamo o ovoj zbirci kao njegovim daljim planovima.
- Umorni kao psi. Od čega?
Svačega. U zbirci Umorni kao psi ima osam priča koje se bave porodicom. Taj problem napadam iz različitih uglova, različitim sredstvima. Svaki lik na svoj način doživljava tu osnovu društva. Osećaj krivice, paranoja, bračni život, seksualnost, patrijahalni principi; sve ono što čini prosečnu porodicu moje likove tanji, vrlo brzo ih svede na reljef, a na kraju i crtež. Taj proces umara. I mene kao pisca, i njih kao likove, a, nadam se, i čitaoce.
- U priči Rovac glavni junak prolazi kroz niz preobražaja: muškarac života svedenog na skoro automatski upražnjavane rituale, razgovore i odnose sa ženom; žena čija istinska strast biva gotovo ismejana naglim odlaskom ljubavnika; buba rovac koja u letu ostvaruje svoju iskonsku potrebu za slobodom. I baš tada, na vrhuncu zadovoljstva, ogromna šaka jednog ribara hvata je i baca u kantu, među ostale bube, buduće mamce na udici, čega ovo malo biće i nije svesno, već nastavlja da se batrga među ostalim bubama-stradalnicima i pokušava da sagleda život iz te nove perspektive. Alegoričnost i fantastičnost priče pruža mogućnost za različita tumačenja motiva preobražaja. Možete li da nam date neka pojašnjenja u vezi sa tim. Šta je preobražaj: igra, potraga, skrivanje ili nešto drugo?
Ne bih se usudio da objašnjavam priču i tako joj dam konačan oblik. Kao što ste rekli rekao, motiv preobražaja može da se tumači na različite načine. Zato je tako i privlačan. Upravo za tu priču i dobijam najviše oprečnih mišljenja.
Rovac je prvo štampana u zbirci Imam nešto da ti kažem, koja je sastavljena od najrazličitijih autora i autorki koji problematizuju temu autovanja. Poslao sam priču na konkurs, iako nikad pre toga nisam razmišljao o Rovcu na taj način, ali sam pomislio kako bi mogla da prođe. Bilo mi je drago kad je uvrštena u zbornik jer joj je tako dato novo čitanje.
Zato mislim da je bolje da je pustimo da baš kao i Imre Rubik doživljava preobražaj za preobražajem, svakim čitanjem.
- Čitajući priče, stiče se utisak da potpuno svesno i dosledno izbegavaš „velike“ misli, tumačenje postupaka svojih junaka, bilo kakav grubi rez u pripovedačko tkivo i uzurpaciju sveta priče od strane samog autora. Pri tome, priče se gradacijski nižu po svojoj stilski uobličenoj sirovosti – od realistično-psiholoških slika iz života Nedođinaca u prvoj polovini zbirke, preko horor-minijature Suve ribe i već pomenute priče Rovac, sve do nezauzdane eksplozije Erosa i Tanatosa u poslednjim dvema pričama. Kao da ste namerno ostavili čitaoca samog, pustili ga da se udubi u sudbine junaka, a onda ga gurnuli u jedan, koliko fantastičan, toliko i stvaran, svet bez ikakvih skrupula u kojem vlada jedino želja za zadovoljenjem svih poriva i strasti, bez ograničenja i smisla. Da li se iza takvog postupka krije poruka da i pisac i čitalac moraju da budu hrabri po svaku cenu ako hoće da kažu ono što mora da se kaže i da čuju ono što mora da se čuje?
Iza mog postupka se krije želja o što čistijem tekstu. To se onda ogleda u svemu što čini priču i samu zbirku.
Poslovičnost i didaktičnost su mi mučni. Trudio sam se da u zbirci Umorni kao psi sve što želim da kažem prikažem kroz kontekst i radnju. Dijaloge sam, koliko je to moguće, čuvao od saznajne funkcije. Njima sam pokušavao da uspostavim još veću ritmičnost.
Što sam više čistio priče, to sam se više udaljavao od same priče. Nadam se da se nešto slično dešava i s čitaocem, dok čita.
- Dobili ste i nagradu Edo Budiša. Da li nam možete reći nešto više o tome?
Nagradu sam dobio upravo za zbirku Umorni kao psi. Edo Budiša se dodeljuje autoru-ki do 35 godina starosti, za zbirku pripovedaka. To je otprilike to.
Želeo bih da iskoristim priliku i zahvalim žiriju što mi je dodelio nagradu i Gradskoj knjižnici Pazin i kući za pisce Hiža od besid što će me ugostiti.
Ne znam šta bih dodao, ovo mi je prva nagrada tog tipa. Mesec dana u kući za pisce u Pazinu i novac. Nadam se da ću uspeti da izbalansiram pisanje i sve uživanje koje Istra pruža.
- Dve zbirke priča i nijedan roman. Da li namerno izbegavate dužu formu?
Počeo sam da pišem kratke priče s petnaestak godina i tu se najbolje osećam. Umorni kao psi nastajala je sve ukupno sedam- osam godina. U tom smislu, nema razlike između duže i kraće forme. Zbirka priča ili pesama zahteva isto truda kao i roman. Takođe, pišem dosta radio drama i drama. Svašta me zanima i ne bih se ograničavao.
To pitanje se uvek postavlja, a nezgodno je. Zamislite da arhitektu koji se bavi projektovanjem kuća pitate: Šta je, matori, ništa soliteri?
Roman je tržišno superiorniji od ostalih oblika književnosti. Zato se, nažalost, smatra i boljim. Sve što staje u jedan roman staje i u zbirku. Problem je u tome što izdavači ne znaju kako da prodaju zbirke kratkih priča. Duža priča više ni ne postoji. Zbog toga se javlja sve više romana koji to nisu, već se jasno vidi da u njihovoj fragmentarnosti leži zbirka. Ili su razvučeni do pucanja, a bili bi dobra dugačka pripovetka. Zbirka ne može da se prodaje, ima malo nagrada itd. Ugrožena vrsta. Zato mi se i sviđa toliko. Kao i zbog sažetosti.
- Šta planirate dalje? Šta je u pripremi?
Pišem sve i svašta, kao i do sad. Ne smem da kažem šta je u pripremi jer se zna – čim pričaš o rukopisu u nastajanju, nikad ga nećeš završiti.
Razgovarao: Vladimir Aranđelović
