Šta se dogodi kada slikarka, u trenutku kada joj se konačno otvore vrata umetničkog sveta, sazna da će uskoro ostati bez vida?
View this post on Instagram
Ako ništa drugo, umetnici, a naročito oni koji to tek žele da postanu, znaju da primaju udarce. Udarci sa svih strana se gotovo podrazumevaju kada je umetničko sazrevanje u pitanju. Oni su i svojevrstan test. Ko ih, poput filmskog Rokija, izdrži i nastavi da ide dalje, zaslužuje da se ovenča umetničkom slavom.
Gotovo po pravilu, u pitanju su metaforični udarci koji ostavljaju mnogo trajnije ožiljke od onih fizičkih. Ipak, glavnoj junakinji stripa Bili Skot će oslepeti ( Darkwood, prevod Ivan Jovanović) dogodilo se da istovremeno doživi i fizički i metaforični udarac.
Naslovna junakinja prvenca britanske autorke Zoi Torogud ceo svoj mladi život posvetila je pokušajima da postane slikarka. Izolovana od društva, toliko da čak ni njeni cimeri ne znaju kako zapravo izgleda, posvećuje se isključivo svom umetničkom izrazu.
Bitno je samo moje stvaralaštvo. U njemu sam sigurna. Ono je uvek tu. Nešto što ja, i samo ja, mogu da kontrolišem.
Prilika da izloži radove u galeriji, koju je najzad dobila, mami je da konačno izađe u spoljni svet. I tu dobija kobni udarac. Besmisleni udarac pesnicom u glavu koji je dobila zbog nepoznavanja funkcionisanja spoljnjeg sveta pokazaće se kao koban.
Dijagnoza je stravična – oslepeće za manje od dve nedelje. Ono što joj je u tom trenutku važnije jeste da još nije završila slike koje bi trebalo da izloži u galeriji. Zato pravi jednostavan plan – otisnuće se u nepoznati svet kako bi pronašla inspiraciju. Deset dana – deset slika.
I tu počinje njena Odiseja. U maniru Kanterberijskih priča, putuje vozom iz Midlsbroa u London i susreće razne likove – muzičarku, beskućnika, buduću mladu, ratnog veterana – i svaki od njih naći će mesta u njenim skicama i na platnima, ali će joj, istovremeno, pružiti i priliku za lični rast.
Mnogo ljudi pribegava umetnosti kao utočištu. Ako ono što ti nanosi bol, možeš da pretvoriš u nešto lepo što i drugi razumeju, onda ne samo da pomažeš sebi, već i njima… I sama znaš kako je svet okrutan i kako svakodnevni život može biti težak. Ali ako nekako guraš i stvaraš nešto novo, bez obzira na okolnosti – dodaješ svetu nešto novo. Što ranije nije postojalo. To je neverovatno. To je moćno.
Ipak, Bili neće biti puki posmatrač. Jer, da bi svaka slika nastala, mora u ceo stvaralački proces biti uključena i emocionalna komponenta. I tako, socijalno neprilagođena Bili Skot kreće u avanturu u svet koji ne poznaje. I to sa vrlo malo vremena.
Zoi Torogud nije nepoznata srpskoj publici, pre svega zahvaljujući njenom „auto-bio-grafičkom“ romanu Usamljena u središtu Zemlje, koji je kod nas, u prevodu Mirka Jakovljevića i u okviru edicije Luna, objavila izdavačka kuća Darkvud. Mlada autorka je prošle godine trebalo da bude gošća Darkvuda na Salonu stripa, ali je usled porodične tragedije morala da otkaže svoj dolazak.
Kao što je strip Usamljena u središtu Zemlje kreirala kako bi se izborila sa depresijom jer veruje u terapeutsku moć umetničkog stvaranja, tako je i svoj prvenac radila kako bi prevazišla anksioznost, nakon što je saznala da joj se mrežnjača polako odvaja i da bi mogla da izgubi vid.
U njenim radovima prisutan je uticaj britanskih stripova iz ranih devedesetih (recimo, Tank Girl, koji takođe ima svoje srpsko izdanje u okviru iste edicije), što doprinosi osećaju surove, urbane energije. Torogud koristi duge, vitke linije koje daju osećaj pokreta i elastičnosti likova, dok arhitektura (ulice, barovi, vozovi) ostaje čvrsto strukturisana i geometrijska.
Većina stranica prati konvencionalan raspored panela, što osigurava dobru čitljivost i napet ritam naracije. U trenucima snovitih sekvenci ili jakih emocija, raspored panela prelazi u slobodniji, impresionistički format što stvara uznemirujući efekat i pojačava emotivni ton.
View this post on Instagram
U stripu dominiraju melanholične nijanse – mekani roze, smireni plavi tonovi – koji oslikavaju zalazak i svitanje, odnosno intimne trenutke introspektivnih promena. Za muziku, „folk-pank“ i dim, koriste se psihodelični, „šezdesetosmaški“ oblici i krivine, što efektno prenosi zvučne i emocionalne vibracije.
Tok priče teče jasno i efektno, tempo je dobro usklađen kroz konvencionalne panele, retko konfuzan. Osim priče o umetnosti, u stripu se prepliću i teme identiteta, usamljenosti i potrage za zajednicom.
Bili Skot će oslepeti nije samo priča o gubitku, već i o otkrivanju onoga što umetnost zaista jeste – čin povezivanja, pokazivanja ranjivosti, ali i hrabrosti da se vidi svet dok god se može, pa čak i nakon toga. Zoi Torogud ovom pričom potvrđuje ono što najbolji stripovi oduvek dokazuju: da slike ponekad govore više i dublje nego reči, i da prava umetnost ne dolazi iz savršenstva, već iz unutrašnje potrebe da se stvara – uprkos svemu.
Piše: Milan Aranđelović