Све свесније да је скроловање на мобилним телефонима оштетило могућност да се концентришу, старије генерације покушавају да пронађу начине, ако не баш да се врате на „фабричка подешавања“, макар да поврате делић онога за шта су били способни некада. Држање мобилног телефона у другој просторији, гашење нотификација, коришћење апликација које блокирају друге апликације након одређеног времена, куповина обичног „глупог” телефона само за позиве и поруке, гашење интернета током писања, учења или одмора, само су неки од трикова којима се људи „лече од зависности“.
Са друге стране, за припаднике генерације З већ се усталио израз „Колумбо генерација“ јер „откривају“ ствари које већ дуго постоје, па их представљају као потпуно нове трендове. Шетња у парку без слушалица и мобилних телефона, коришћење аналогних камера, винила, минимализам, спори живот, па и читање књига за њих су револуционарне идеје којима покушавају да успоре брзи свет у коме стасавају.
Исландска књижевница млађе генерације је у ову сврху искористила студије филозофије. Управо јој је искуство на Универзитету Исланда помогло у писању јер је научила да „споро чита” и размишља о језику, идентитету и перцепцији стварности.
„Студирање филозофије значи проводити дане читајући веома споро”, открила је у интервјуу за Iceland Noir blog.
Управо су то фрагменти од којих је сачињена њена збирка прича Птица од сапуна коју је недавно, у преводу Татјане Латиновић, објавила издавачка кућа Хеликс.
View this post on Instagram
Настављајући управо тамо где је стала са претходном збирком од седам прича Herbergi í öðrum heimi (Соба у другом свету), три нове приче из друге књиге потврђују њен статус изузетне приповедачице способне да створи веома интензивну и сугестивну атмосферу.
Иако књига нема ни деведесет страница, веома је густа и емоционално интензивна. Три приче о обичним људима који се суочавају са сопственим страховима и несигурностима, захваљујући приповедачком умећу, делују готово бајковито.
Брагадотир не пише приче које се „гутају“ у једном даху, већ оне које траже пажњу. Њени ликови често делују као да плутају између свакодневице и сна, између стварног света и унутрашњих страхова које не умеју да објасне. Управо због тога у њеној прози и најобичнији разговори или предмети добијају готово узнемирујућу атмосферу.
Иако у причама постоје елементи фантастике, они никада нису приказани спектакуларно. Напротив, ауторка их уводи готово неприметно, као продужетак емоционалних стања својих јунака. Наследна способност путовања кроз време или чудни односи међу члановима породице код Брагадотир делују потпуно природно.
Због тога њена проза подсећа на оно што се последњих година често назива скандинавским „тихим хорором“. Нема овде класичног хорора са чудовиштима или серијским убицама који масакрирају тинејџере и великих обрта на крају, већ тихе нелагоде, усамљености и осећаја да нешто није сасвим у реду. Управо у тој атмосфери ауторка најпрецизније говори о савременом човеку, његовој изолацији и немогућности да се потпуно повеже са другима.
Посебно је занимљиво што Брагадотир успева да веома кратком формом створи осећај читавог света који постоји изван страница књиге. Њене приче често се завршавају без потпуног разрешења, али управо због тога дуго остају у глави читаоца.
Можда управо због тога оваква књижевност данас делује толико освежавајуће. У времену у коме су пажња и концентрација расути између нотификација, кратких снимака на TикТоку и непрекидног скроловања, приче Марије Елизабет Брагадотир траже нешто што је постало готово луксуз, а то је спорост. Њена проза не функционише као садржај који треба брзо „конзумирати“, већ као предео у коме читалац мора да застане, обрати пажњу на детаљ, тишину и оно што остаје неизречено.
Управо зато Птица од сапуна оставља утисак књиге која се не чита успут. Њене приче траже концентрацију, али заузврат нуде нешто што савремени интернет веома ретко пружа, осећај да смо макар на тренутак изашли из Инстаграм сторија и сели на клупу у парку.
Пише: Милан Аранђеловић
