Miloš B. Tomaš je rođen 1983. godine u Beogradu gde je završio Petu beogradsku gimnaziju i diplomirao na Fakultetu političkih nauka. Snimio je nekoliko angažovanih filmova, a bavio se i novinarstvom, humanitarnim radom i copywritingom. Napisao je romane „Mikelanđelov David se kruni“, „Maloletnice su ukras sveta“, „Endemske vrste“, „Kineski san“, a nedavno je objavio svoj peti roman „Annus Mirabilis“. Ovo je bio povod da malo popričamo sa njim.
- Prilično ste plodan pisac. Na svake dve-tri godine izbacite po jednu knjigu. Kako postižete? Da li i Vama, poput Betmena, dan traje dvadeset i osam sati?
Hvala puno i znam da tako deluje iz moje biografije, ali imam još toliko otvorenih projekata i još toliko neuspelih, što pored knjiga uključuje i scenarije. Mislim da to što nikad nisam dovoljno zadovoljan učinkom mi i daje pokretaču snagu. A dan mi sve kraći i kraći, često mi se čini da traje četrnaest sati, pa se osećam kao pola Betmena. Gornja polovina – nadam se.
- Sa druge strane, na Vašem najnovijem romanu „Annus Mirabilis“ ste radili čitavih deset godina?
Da, za sada imam šest napisanih romana i Annus Mirabilis se krčkao tokom završavanja romana Endemske vrste i stvaranja celog romana Kineski san. Često sam prekrajao koncepte i menjao sinopsis za to vreme, ali uvek je bila ideja kritika društva u bliskoj budućnosti. Jedini je problem što takva postavka može biti i roman od bezbroj stranica, pa sam morao da se fokusiram na kritiku građanskog duha. Ostale ideje nastale tokom deset godina će i te kako biti iskorišćene. Napisaću i Annus Horibilis, gde ću se usmeriti na budućnost poimanja religije, a jedan najvažniji sporedni lik iz romana – Tetka Omerta – dobiće svoj roman ili scenario. Dakle, Annus Mirabilis nije BEST OF 2012-2022 mojih ideja, već je jedan od BEST OF-ova.
- Protagonistkinje romana su tri žene. Da li je Vama, kao muškarcu, bilo teško da na svet gledate iz drugačijeg ugla? Da li ste imali problema da se snađete u njihovim ulogama?
Bilo je teško, ali dobro mi se sleglo sve ono što sam želeo da kažem. Takođe, kada dobro postavite lik, on počne da se ponaša i na svoju ruku i to vam daje olakšanje. Verujem da većina pisaca oseti taj momenat kada postanete samo dramaturški zamajac vašem liku. A sama gender barijera mi je bila jako zanimljiva, i tu sam osetio onu pravu lepotu pisanja koja vam daje mogućnost da proživite drugačije svetove. Takođe, odrastao sam sa ženama, družio se dosta sa njima, razgovarao… Sad kad vratim film, mislim da je taj deo veoma tečno išao.
- Vaše junakinje su režiserka, psihoterapeutkinja i novinarka, a njihovi svetovi u romanu su dati veoma autentično. Koliko ste se bavili istraživanjem o ovim zanimanjima pre nego što ste seli da pišete roman? Da li ste imali neke savetnice ili savetnike iz tih oblasti o kojima pišete?
Ovaj roman je negde i rekapitulacija mog rada, kao i mojih interesovanja. Jasno je da sam vezan za umetnost, dramaturgiju i pisanje različitih formata, pa mi je ugao režiserke došao baš prirodno. Šest godina sam bio socio-terapeut, družio sam se na supervizijama a i šire sa psihoterapeutima, a nije tajna i da sam u nekoliko životnih faza posećivao psihoterapeuta. Pročitao sam i dosta literature i proučavao različite pravce u psihoterapiji. I tu je TV novinarstvo, koje sam osetio na svojoj koži kao svoj prvi ozbiljan posao. Pisao sam o bliskim stvarima, ali da – imao sam saradnike, tačnije moje prijatelje i kolege, posebno kada je reč o psihoterapiji.
- Zanimljiva je i budućnost koju ste kreirali za potrebe romana. Kao da se, uprkos letovima na Mars, na Zemlji malo toga promenilo. Makar kada je u pitanju ovaj naš komadić planete koju administrativci nazivaju Srbijom.
Svaka anticipacija budućnosti je uvek pretencioznija od one koja će stvarno doći. Evo, uzmimo da 2002. i 2022. nisu nešto mnogo različite kada pričamo o sistemu i kolektivnoj svesti. Dodati su neki tehnološki komadi koji su olakšali komunikaciju, farmakologija je malčice efikasnija i malo se više priča o gorepomenutom Marsu. Ali, ratovi se vode na sličan način, jedni se bogate a drugi gladuju na isti način, i ljudi pate na isti način. Prema tome, začinio sam blisku budućnost tek toliko da tehnologija olakša funkcionisanje, ali ne i sam život. Kada pričamo o Srbiji, zamislio sam je kao umiveno totalitarno društvo. Uveličajte mane 2022. godine i dobićete to o čemu pišem, jer je odlika svakog patogena da raste i evoluira.
- Nakon romana „Kineski san“ i u ovom provejava neka opčinjenost Kinom. Možete li da objasnite?
Ovde je Kina u nekom sporednom planu, ali je jasno da će u budućnosti to biti najveći tehnološki gigant. Eto, zvanična informacija je da su poslali lunarni rover na tamnu stranu Meseca, a pre trideset godina bismo mislili da je to nekakav vic. Kinezi vole punu zaposlenost makar i neproduktivnu, pa se njihov sistem brine i oko zapošlajvanja umetnika, a ja sam jednog od svojih likova provukao kroz njihovu filmsku industriju, kako bi pretpostavio kako će svoju autentičnost prilagoditi na tehnološke trendove u sedmoj umetnosti.
Pročitajte prikaz romana Kineski san: Svi smo mi pomalo Valteri
- „… da li misliš da će nekada biti potrebno da ustupiš više prostora životu, a manje umetnosti?“ pitaju jednu od Vaših junakinja u romanu. Kako biste Vi odgovorili na ovo pitanje? Kakva je situacija kod Vas?
Umetnost je lepa opasnost u koju umetnik svesno ulazi. Ukoliko je neko sposoban da bude zdrava individua koja po svojim pravilima živi, radi i ne opterećuje nikoga, ona nema ništa sporno. Problem nastaje kada umetnost u potpunosti zaposedne umetnika, toliko da on postane nefunkcionalan za sve ostalo u životu. Čak bi i to bilo okej, ako je zaposednuti zaista srećan sa takvim životnim stilom. Ali, život mora da se svira na više žica i na to se citirana rečenica odnosi. Kod mene je situacija dosta uzemljenija. Pisanje jeste važan deo mog života, ali koliko god opijajuće bilo, trudim se da mi to ne bude jedini stub identiteta. Naravno, ovo je došlo s godinama. Dok sam pisao prvi roman, teško da sam mogao da odvojim šta je zaista desilo, a šta sam napisao.
- Kada u romanu govorite da „ako ste večiti buntovnik nikada nećete stići da sazrite“ i kako „bunt dolazi iz velikog ega“. Da li su ove izjave deo neke Vaše lične spoznaje? Svaka borba protiv sistema je uzaludna i koristi isključivo samopromociji bundžija?
Uh, i da i ne. Ovo su razgovori mojih protagonistkinja, napisani da ostave otvorena pitanja. Univerzalni odgovori ne postoje, ali dodao bih da volim da vidim mladog buntovnika koji još nije svestan čime je zapravo frustriran. Lična nelagoda je dobro gorivo za prokreiranje. Ali, smorim se kada vidim odraslu neprorađenu osobu, koja na mladalački način ispoljava bunt. Takođe, ljudi kojima bunt postane posao, ili makar čest hobi, umeju da se bruse samo u pravcu da budu što šarmantniji dok kritikuju društvene pojave, umesto da bruse neke konstruktivnije ideje. Moja spoznaja nikako nije da je borba protiv sistema uzaludna, ali jeste uzaludna ako nije dobro artikulisana. Zato, najopasniji buntovnik je ipak zreo umetnik. Taj može da utiče i na lični i na širi plan.
- Uprkos svemu, Vaš roman odiše optimizmom i, koliko-tolikom, verom u čoveka.
Nadam se da roman odiše pre svega verom u sebe i to je početak ’’vere u čoveka’’. Mi smo vrlo gusti filteri za sve odnose koji dolaze spolja i što više verujemo sebi, ti filteri će bolje raditi svoj posao. Gusti smo filteri i za sve što dolazi iz nas samih, ali da ne idemo daleko. Tek nakon lične vere možemo pričati o pravoj veri u bliske ljude, pa onda o veri u kolektiv, društvo, čovečanstvo. Mada, ko dovoljno zagrebe po prva dva, treba da bude zadovoljan. Psihološka strana romana se transparentno bavi ovim trouglom, jer je veliki deo radnje smešten baš na psihoterapiji, a tu su i jednako važni dijalozi između bliskih prijatelja.
- A kakva je budućnost srpske književnosti? Da li vidite sebe u njoj?
Domaća književnost je vrlo šarena i to je dobro. U ranijim intervjuima sam kukao kako je književna kritika zamrla, ali sada se to malo menja u digitalnom svetu. Izgleda da nam više ne fale ni žanrovski pisci, imamo i sve više pesnika, ali uvek dolazimo do pitanja javnog prostora. Kako biti deo srpske književnosti? Koliki njen deo? Moje mišljenje je da umetnik uopšte ne treba mnogo da se opterećuje stanjem na sceni, ali treba da se optereti ličnom promocijom. Za uspešnu promociju je potreban i rad, i kvalitet, i sreća – na žalost. Ali, ta sreća će se pre desiti ako umetnik nešto pokušava, nego ako samo sedi u svojoj sobi i stvara. Kreativni stvaralac koji po svojoj prirodi nema marketinške sklonosti će sigurno mrzeti taj deo posla, ali surova umetnička realnost je takva. Zato je dobro da se ona što pre prihvati, da bi na red došle naredne odluke.
Sebe svakako smatram delom srpske književnosti, ali retko razmišljam o njenoj budućnosti. Više razmišljam i brinem se da li ima čitalaca? A ako bude njih, biće razloga i da književnost postoji.
Razgovarao: Milan Aranđelović
