Zašto je Igra prestola (Game of thrones) toliko popularna? Ne bojte se neće biti spojlera u tekstu.
Da ne bih mnogo otkrivao, neka se zna, da je radnja i za dugogodišnje obozavaoce epske fantastike zanimljiva i inovativna, zato što fabula ne prati veoma rasprostranjen (a time i očekivan) šablon epske sage. Umesto dobroćudne družine, koja uprkos velikoj opasnosti, nose prsten u Mordor, u Vesterosu susrecemo homoseksualne i incestoidne vitezove, naivne kraljeve, i članove jedne beskrupulozne plemićke porodice, koji žive u senci svog nadmoćnog oca. Radnja Igre prestola se vrtio oko borbe za moć u jednom srednjovekovnom i skoro nemagičnom svetu zvanom Vesteros. Više o tome možete pročitati u samom delu ili videti na ekranima, ovde ću se vise fokusirati na druge aspekte.
U poređenju sa drugim delima epske fantastike, upada u oko da su baš ženski likovi veoma kompleksni. Čest motiv je potraga za mestom u jednom sivom, kvazi-srednjovekovnom svetu, koji ženama sem braka skoro da ne pruza alternative. Pošto su žene u fantastici prevashodno imale kliše uloge (majka, supruga, vestica i tek pokoja ratnica) ili se uopste nije ni obracala paznja na njih, utoliko je zanimljivije, pratiti njihove živote, bilo da su nam sami likovi simpatični ili ne.
Kao i u romanima, likovi su i u seriji dobro razrađeni. Pošto imamo natprosečan broj bitnih likova, malo je duže potrebno da upoznamo sve bitnije igrače u borbi za Gvozdeni tron. Zato su početne epizode posvećene upoznavanju likova, zbog čega se radnja veoma sporo odvija. Ovaj način pripovedanja se isplatio u kasnijim epizodama, jer ćemo u jednom trenutku poznavati sve likove i razumeti razloge njihovih dela kao i njihove namere, tada će se radnja ubrzati i mi ćemo potpuno potonuti u svet Vesterosa i sa nestrpljenjem iscekivati sledecu epizodu. Pri tome je bitno napomenuti da se radnja toliko realno odvija, da se stvara utisak da likovi zive u jednom svetu gde se ne zna ishod njihovih dela. Ovde se ne moze već na početku predpostaviti kraj, kao u Gospodaru prstenova, gde su ili uspeli ili nisu u svom nastojanj, već individualne odluke aktera vuku za sobom logične pa čaki i pogubne posledice, koje hrane kompleksnost radnje.
Jedna od odlucujucih inovacija, koja seriju čini toliko privlačnom, su realistično predstavljene lokacije. Ovde nemamo idilični Rivendel, niti magičnu šumu Lotloriens, već gradove i prirodu kakve bismo stvarno zatekli u jednom srednjovekovnom svetu, čak ni visoki položaj u društvu ne pruža utehu niti neprikolsovenu lojalnost naroda. Bilo da ste seljak, plemić ili kralj morate uvek biti na oprezu, na svakom koraku vrebaju izdajnici i ljudi koji slede samo sopstvene ciljeve. Jedan dobar primer ovoga je dijalog posle jednog „fer“ duela: „You didn’t fight with honour“ – „No. He [the dead one] did“. Nemamo dobre i loše likove, već čitav spektar likova čiji putevi ka cilju se toliko prepliću da ne znate za koga da navijate. Deo ovog realističnog prikaza sveta je i pozamašan broj eksplicitnih scena seksa i nasilja. Može se reći da su čaki neki dosadni razgovori učinjeni zanimljivijim scenama seksa. Dok visok stepen seksa i nasilja u pisanom obliku se veoma lepo uklapa u svet koji je stvorio DŽordž R. R. Martin (Georg R.R. Martin), na malim ekranima često deluje suvišno ponekad i smešno.
I pored ove male kritike smatram seriju jednom od retkih uspelih ekranizacija. Prenošenje na format tv-serije je dobro izvedeno, zadovoljilo je obožavaoce romana i zadobilo mnogo novih fanova, što se odrazilo i na popularnost knjige. Retko je šta izostavljeno iz pisane osnove, čak su neki relativno nebitni likovi iz romana dosli do izražaja, a da pri tome ništa nije dodato ili promenjeno. Stvaraoci serije su uspeli da nam na lako razumljiv način prikazu odnose, kako rodbinske tako i političke, medju likovima, što je u svakom nastavku romana zahtevalo Apendikse sa detaljnim opisima pripadnosti likova. Pripovedanje iz prvog lica koje je zastupljeno u Knjizi je izbačeno iz serijie i time je omogućeno gledaocima da više saznaju o likovima koji su u knjizi samo odrazi mišljena pripovedajućeg lika. Iako nisam ljubitelj scena iz druge sezone koje su se odaljile od originalnog izvora, smatram da su manje promene dobre jer otvaraju nove poglede na radnju, tako da obožavatelji knjige puni uzbudjenja očekuju njima već poznate scene. S obzirom da Martin direktno učestvuje u stvaranju serije, možemo reći da je, kod pojedinih scena I likova, serija unapređena verzija romana ali ipak samo kod pojedinih scena i likova.
Sa sigurnošću mogu reci da je Igra prestola najbolja savremena serija epske fantastike, bilo u pisanoj formi ili na televiziji. Mogu samo cestitati HBO-u na tako uspešnoj ekranizaciji Martinovog epskog dela. Odmah se prepozna velika kolicina novca i vremena ulozenog u seriju. Kulise, kostimi i pre svega glumci (Šon Bin, Piter Dinkledž, Ejdan Džilen, Mark Edi idr.) su izvanredni. Nadam se da će i treća sezona koja će početi sa emitovanjem na prolace 2013. godine biti uspešna kao i prethodne dve. Treća sezona prati dešavanja prve polovine treće knjige, što piscu daje dovoljno vremena da završi sa knjigama dok ga ne stigne serija. Obožavaoci romana ce svakako biti zadovoljni ako serija natera Martina da malo ubrza sa pisanjem sledeceg nastavka.
Autor: Srđan Nevenkić
Tekst je prvi put objavljen u magazinu Bookvar broj 3, 19.03. 2013.
