Da biste se zaista osetili kao Alisa koja propada kroz zečju rupu, dovoljno je da na internetu potražite podatke o skrivenim porukama u čuvenoj knjizi Luisa Kerola.
Fantastična priča o čarobnim kolačima, tajnim vratima, nasmejanim mačkama i “ludim” kraljicama, štampa se neprekidno otkako je prvi put objavljena.
Tokom poslednjeg jednog i po veka, inspirisala je filmove, slike, balete i kompjuterske igre. Postoji čak i neurološki sindrom nazvan po “Alisi u zemlji čuda”. Ipak, najplodonosniji “sporedni proizvod” ove knjige su kritike, prikazi, analize i slični radovi onih koji su želeli svetu da razjasne značenje ove neobične priče.
Život knjige počeo je skromno. Za početak je služila kao zabava za 10-godišnju Alis Lidel i njene sestre koje su se dosađivale na obalama Temze sa Čarlsom Dodžsonom. Devojčici se priča toliko dopala, da je ubedila Dodžsona da je objavi, što je on i učinio pod pseudonimom “Luis Kerol”.
Alis je bila ćerka dekana “Christ Church”, oksfordskog koledža na kom je Dodžson predavao matematiku, ali nije bila jedina devojčica s kojom se sprijateljio. Za um 21. veka postoji nešto duboko uznemirujuće u ovom scenariju. Iako nema dokaza da se išta nedolično događalo u Dodžsonovom životu, teško je zamisliti vremešnog čoveka kako uživa u igri sa devojčicama, koje mu potom poziraju za fotografije, često oskudno odevene, a da ne posumnjate u njegov moral i psihičko zdravlje.
Ipak, u doba kada se rađala psihoanalitika, “Alisa u zemlji čuda” delovala je mnogo manje nevino.
Preispitivanjem teksta, kritičari su u to doba pronalazili mnoštvo “ginekoloških” metafora, pa su tako svako stavljanje ključa u bravu, tumačili kao simbol koitusa, a opis gusenice, gotovo falusoidnim.
Kasnija čitanja Alisino putovanje tumačila su manje seksualno, ali svakako metaforično – kao priču o odrastanju devojčice i prolasku kroz pubertet. Tako se heroina oseća nelagodno u svom telu, koje prolazi kroz niz ekstremnih promena, njeno samopouzdanje destabilizovano, a identitet nesiguran. Ona prkosi autoritetima i želi da razume razloge iza svakih odluka, igara koje ljudi igraju, pa čak i smrti.
Čuveni stručnjak za književnost Vilijam Empson, naročito se zaneo, proglasivši da je Alisa “otac u trenutku kad pada kroz rupu, fetus na dnu, a može se roditi samo ako postane majka i proizvede sopstvenu amnionsku tečnost” (misleći na scenu u kojoj Alisa suzama ispuni dvoranu i zatim se smanji, kako bi prošla kroz mali tajni prolaz).
Neki su mislili da je Kerol jednostavno halucinirao pod uticajem nekih narkotika.
Naime, jedan od njegovih omiljenih pisaca Tomas De Kvinsi napisao je čuvene “Ispovesti jednog uživaoca opijuma”, ali nema konkretnih dokaza da je i sam eksperimentisao sa drogama.
Ipak, takve asocijacije opstaju, pa čak i u savremenim filmovima, knjigama, muzici…
Nisu ni sva tumačenja usmerena samo na seks i droge. Neki knjigu vide kao političku alegoriju. Kada Alisa padne kroz zečju rupu, završava na čudnom mestu kojim vlada hirovita kraljica, a to mnogi vide kao dokaz da Dodžson nije bio oduševljen vladavinom kraljice Viktorije.
Razumevanje čudnih teorija koje su različite generacije mislilaca imale u pokušaju da dokuče “stvarno” značenje “Alise u zemlji čuda”, zapravo je razumevanje promena društvenih okolnosti, koje mogu radikalno uticati na samo tumačenje teksta. Naravno, to je ujedno i dokaz da je reč o svevremenom delu, koje svaka epoha može čitati iz svog ugla.
Iako je Dodžson bio logičar, “Zemlja čuda” je mesto nelogičnih pravila. Možda je krajnja poruka ove maštovite knjige: set je ludo mesto na kom će vaša očekivanja često biti izneverena.
Možda je od tumačenja “Alise”, jednostavno bolje da uživate u “vožnji”.
Izvor: B92
