PN: Hteo je da bude zvezda bejzbola a postao jedan od najtiražnijih pisaca trilera i najbogatijih ljudi u Americi. Njegove literarne advokatske avanture već više od decenije drže pažnju čitalaca širom sveta i omamljuju holivudske lovce na hit ideje za blokbastere

Fenomen Grišam bi mogao da se definiše u jednoj rečenici: to je seoski advokat koji počeo da piše trilere o advokatima, proslavio se i zgrnuo veliku lovu. Ovo bi mogao biti kraj, ali i početak priče. Zavisi kako se uzme. Eto, hajde da stvar “uzmemo”, da strpamo Grišama u korpu kao u supermarketu, ponesemo ga kući i vidimo šta se krija iza pakovanja.

Rođen je osmog februara 1955. u arkanzaškoj zabiti Džonsborou. Otac mu je bio građevinski radnik, a majka domaćica. Klasična provincijska porodica. Kao što Toma Fila ili Borivoje Borović verovatno nisu od malih nogu maštali da postanu advokati, već kao i većina klinaca – fudbaleri ili policajci, tako je san malenog Džona bio da postane zvezda nama toliko neshvatljive igre zvane bejzbol. Trudio se, bio među odličnim igračima u srednjoj školi i na fakultetu, zanemarujući učenje i ocene, da bi se u jednom momentu uzjogunila praktična strana njegove ličnosti i trasirala mu drugačiji put. U intervjuu za Book Reporter, Grišam je ovo iskustvo prepričao na sledeći način: “Cunjao sam se jedne večeri oko paviljona na koledžu i zastao da pogledam meč između ekipe države Misisipi i protivnika kojeg sam u međuvremenu zaboravio. Tada sam postao svestan činjenice da ti igrači, koji su otprilike moje godište, iako poluprofesionalci, imaju slabe šanse da postanu profiji u nacionalnoj ligi, i da će biti bolje za mene da napustim puste snove i okrenem se stvarnosti. Od te večeri, skoncentrisao sam svu energiju na studije.”

Bejzbol će ostati njegova neuzvraćena ljubav. Završio je studije prava 1981., a zatim otišao na praksu u jednu advokatsku firmu u Sautheven, gde se zadržao čitavih deset godina. Specijalizovao se za odbranu kriminalaca i obeštećenja prilikom raznoraznih povreda. Izabran je u instituciju koja bi se kod nas mogla nazvati Narodnom kancelarijom.

Advokatske priče oduvek su bile interesantne. Pritom ne mislim na Singerovu knjigu “U sudnici moga oca”, već na TV seriju “Zakon Los Anđelesa”, kao i one koje će kasnije uslediti “Ali Mekbil” i “Advokatura”. Međutim, dok ove serije pružaju prilično glamuroznu i hepiendičnu viziju sudnica i sudskih procesa, Grišamova advokatska praksa najčešće je obojena mračnim i brutalnim prizorima sudskih procesa u američkoj provinciji. Pisanjem je počeo da se bavi nakon svedočenja dvanaestogodišnje žrtve silovanja. Prosto se zapitao šta bi se desilo da je žrtvin otac ubio siledžiju i tako je nastao zaplet romana “Vreme za ubijanje”, koji je priveo kraju 1987. Ustajao je svako jutro u pet i pisao po sat, dva. Rukopis je odbilo nekoliko izdavača. Jedino je “Wynwood Press” odlučio da ga objavi, štampajući ga u, za SAD, bednih pet hiljada kopija.

Počeo je da piše iz hobija, no hobi je počeo da se pretvara u pasiju, pa je i pre objavljivanja prvog romana već započeo rad na drugom. Bila je to priča o mladom i ambicioznom advokatu, koji počinje da radi za uglednu advokatsku firmu i sasvim slučajno otkriva mračnu pozadinu ove kompanije. Ovaj roman nazvao je “Firma” i po njemu je snimljen film s Tom Kruzom u glavnoj ulozi. Prava za ovu priču Paramount Pictures mu je platio šesto hiljada dolara. A izdavači su, što se kaže, naprasno počeli da se interesuju za njega. Provincijski advokat utemeljio je novi podžanr u okviru trilera – advokatski triler. Čitaoci su počeli da se lepe za njega kao, ne to što se pomislili, već kao gledaoci za ekrane kad se prikazuju one serije o dogodovštinama advokata. Još malo brojki: roman “Firma” proveo je čak 47 nedelja na bestseler listi čuvenog Njujork tajmsa i postao najprodavaniji roman u 1991. godini. A sam Grišam je polako počeo da postaje u svom žanru ono što je Stiven King u hororu – zlatna koka.

Čak i kad su počeli da ga doživljavaju kao punokrvnog pisca, čak i kad je prestao da se bavi advokaturom i potpuno posvetio pisanju, Grišam nije sebe doživljavao kao pisca. Razloge za ovo verovatno treba potražiti u jednoj od njegovih izjava kao što je ova: “Nikad nisam bio knjiški moljac. Više sam voleo stripove od knjiga, mada sam pročitao dosta od Marka Tvena i Dikensa. Moje sportske sklonosti su me sprečavale da više čitam. Bio sam indiferentan student i sportista sa nerealizovanim snovima.”

A na pitanje šta trenutno čita i šta misli o tome što ga neki porede sa Dikensom, kaže: “I dalje čitam Stajnbeka, Dikensa i Tvena. Nisam siguran da je bilo ko od njih uticao na moj stil pisanja, ali ako bi morao da izdvojim nekoga od njih kao potencijalni uzor, onda bi to najpre bio Stajnbek.”

Za razliku od autora Toma Sojera,Grišam prosto ne doživljava ozbiljno ulogu pisca i ne krije da mu supruga Rene mnogo pomaže u radu. Zapravo, ona je neka vrsta koautora njegovih romana, glavni konsultant i potporna greda, a tu vrstu saradnje i naklonosti Grišam, uz priličnu dozu osmeha u glasu, opisuje ovako u gotovo svakom intervjuu: “Stalno zasipam suprugu Rene svojim idejama, a njen posao je da mi kaže da ućutim i nastavim da tražim dalje. Ona ima jedinstven dar da prepozna dobru priču; ponekad mislim da sve što ona izabere – profunkcioniše. Kada počnem da pišem, ona iščitava svako napisano poglavlje. Obožava da pronalazi dobar zaplet, da izbacuje loše obrađene likove i nepotrebne scene. Često umemo da se posvađamo oko toga, ali na kraju se ja vratim za kompjuter i počinjem da unosim u rukopis sve sugestije koje sam dobio od nje“. Dakle, pitanje je: ko nosi brkove u porodici Grišam? Možda je ovo pitanje ključno da bi se precizno uvidelo koja je bazična razlika između njega i Kinga.

Za njega je pisanje posao i on se trudi da ga odradi temeljno. Nema specijalnih rituala vezanih za pisanje, a evo kako opisuje nastanak jedne svoje knjige: “Ne osećam nikakav pritisak. Pišem šest meseci godišnje. Pronađem priču, pronađem njene glasove, likove, lokacije, a zatim se povučem u svoje potkrovlje, gde provodim šest sati dnevno radeći, bez kontakta sa spoljnim svetom, ako izuzmem moju porodicu. Kad pišem, ne razmišljam o čitaocima, prodaji, filmovima. Fokusiran sam na priču. Jednog dana, još ne znam kada, pisaću drugačije knjige. Ali ne u skorijoj budućnosti. Bio bih lud da se odreknem ovog žanra sada!

Nakon “Firme”, Grišam je napisao još jedan odličan triler “Afera Pelikan”, koja je dospela do vrha liste bestselera Njujork tajmsa, zatim je “Klijent” debitovao na prvom mestu te liste, a obnovljeno je interesovanje za stare romane koje su otkupila jaka izdavačka imena.

Grišam je nastavio da vredno radi i svake godine izbacivao je po jednu knjigu. Skoro uvek hit. Specijalizovani časopis Publishers Weekly proglasio ga je najprodavanijim piscem devedesetih u januaru 1998, kada je prestigao i pomenutog Stivena Kinga, ali i opasno ugrozio do tada neprevaziđene: Sidnija Šeldona, Harolda Robinsa i Džeki Kolins. U brojkama: preko 60 miliona kopija njegovih knjiga štampano je širom planete, a prevedene su na 36 jezika i ko zna koliko dijalekata. Još brojki: 6 romana je pretvoreno u holivudske filmove.

Kakav je čovek taj Grišam? Uspešan, naravno. Ali, za razliku od drugih uspešnih Amerikanaca on ne troši novac na lude žurke u luksuznim hotelima, na kavijar, šampanjac, kokain i istočnoevropske prostitutke. Ne, on vodi veoma miran život sa suprugom Rene i dvoje dece – Ti i Šej. Najveći deo godine Grišamovi provode u kući sagrađenoj u viktorijanskom stilu na farmi u Misisipiju, a kad nisu tu, onda su na plantaži u blizini Šarlotsvila, u Virdžiniji. Grišam je posvećeni član Baptističke crkvene zajednice, možda čak pomalo i religiozni  fanatik, sa kojom odlazi na turneje i drži predavanja. U vezi s tim, jednom je izjavio: “Kad sam počeo da pišem, doneo sam jednostavnu odluku da će moje knjige biti ‘čiste’. Ta odluka je donesena na bazi moje hrišćanske vere i životnog stila koji pokušavam da održim, i nikada nisam bio u iskušenju niti prinuđen da od tog stava odstupim“.

Lepo, bre, eto nama tipa sa stavom čvrstim kao Ibrahimović u prodoru. Ali, to nije sve. Ovaj vam je Grišam kao hologram američkog sna. Zarad ljubavi prema bejzbolu, nikad uzvraćene na pravi način, organizovao je nekoliko lokalnih tzv. Malih liga (gledali ste to sigurno u mnogim američkim filmovima), a postao je i njihov komesar. Sagradio je šest igrališta na svom placu, na kojima u 26 Malih liga igra ukupno oko 350 klinaca i klinceza. Divota jedna. Ali, ni to nije sve. Zajedno sa svojom suprugom donirao 5 miliona dolara preko banke “Tupelo” žrtvama uragana Katrina u Misisipiju. Iako ovakve donacije obično nisu za rastrubljivanje, jer nije američki hvaliti se što si pun kao brod i pomažeš sirotinji, Grišam je ipak izašao pred novinare i pohvalio se svojom velikodušnošću: “Pod normalnim okolnostima ne obelodanjujemo donacije, to je nešto što smatramo veoma privatnom stvari. Ali, u ovoj veoma, baš veoma retkoj situaciji, u ovom tragičnom trenutku, nadamo se da će naša donacija privući pažnju i inspirisati druge da daju dobrovoljne priloge i pomognu našoj braći i sestrama u Misisipiju“.

Argumenti su ovo, kojima se teško šta može prigovoriti. Baš kako dolikuje bivšem advokatu i pravoj završnoj reči.

Zanimljivo je istaći da se Grišam, do sada bezgrešan tip, vratio svojoj advokatskoj praksi 1996., zastupajući porodicu železničkog skretničara koji je poginuo zdrobljen između dvoje kola. I šta mislite, kako je prošao? Pa, porota je dodelila skretničarevoj porodici odštetu 0d 683,500 dolara, najveću koju je Grišam izvojevao u svojoj advokatskoj karijeri. Kaže da je bio oduševljen pobedom, ali da ne želi da se vraća advokaturi, od koje je i pobegao u pisanje. Mnogo je stresno i zahteva da previše vremena bude odvojen od porodice.

Iako sam se trudio da iskopam nešto intrigantno, pomalo uvrnuto, neku ekscentričnost koja obično krasi pisce bez obzira na žanr koji su odabrali, kao u slučaju autora Toma Sojera – Marka Tvena ili Stivena Kinga koji je bio dugogodišnji pijanac i narkoman, Grišam me je ostavio bez “mesa” te vrste, kao da je živa replika Neda Flendersa iz “Simpsona”. Jedina trivija vredna pažnje jeste činjenica da se brije samo jednom sedmično – nedeljom kad odlazi s porodicom u crkvu.

Možda je kod njega nenormalno to što sve u vezi njega deluje savršeno normalno.

 Uglavnom, do sada je objavio neverovatnih 40 knjiga, mahom advokatskih trilera, s tim da je svake godine objavljivao po jednu knjigu, a nekada čak i po dva naslova!

Comments

comments

Related Posts