“Godina bisera” Zuzane Brapcove je priča o tome kako i previše slobode može da bude otrovno.
Jedna od posebnih draži popularne serije „Euforija“ leži u portretisanju prve generacije u ljudskoj istoriji za koju ne važe moralna i društvena pravila ranijeg pokolenja. Nesputani etikom čak ni svojih roditelja klinci uživaju apsolutnu slobodu da, u granicama dominantnog ekonomskog ustrojstva i zakona koji ga štite, sami kreiraju i biraju svet u kome žele da žive.
Ta nesputana sloboda sa sobom donosi i anksiozni strah, gubitak orijentacije i probleme u traganju za sopstvenim identitetima i mestom pod suncem.
Slična dezorijentisanost nije strana ni književnosti Srednje i Istočne Evrope koja je nastajala na poslednjem prelasku vekova. Generacije odgajane pod strogom sovjetskom čizmom, ekonomskom i, često, moralnom bedom, jednog jutra su se probudili u svetu velikih mogućnosti i kolektivnih i ličnih sloboda. Ono što je važilo tokom čitavog njihovog života, bukvalno preko noći je prestalo da postoji. Sve ovo je kod mnogih izazvalo vrtoglavicu.
Odjek ove parališuće slobode se, poput prave milenijumske bube, uvukao i u knjigu Godina bisera (prvi put objavljene 2000. godine) češke autorke i novinarke Zuzane Brapcove koju je, u prevodu Tihane Hamović, objavila izdavačka kuća Štrik.
Kada je Luciji bilo devet godina u Prag su ušle sovjetske okupatorske trupe, a kada je njena ćerka napunila devet godina komunizam je pao. Ovo sa padom komunizma bi u njenom slučaju trebalo uzeti sa dozom skepse jer je Zid pao u Belinu, a ne u njenoj umu i srcu.
Lucija je, poput mnogih pripadnika njene generacije, i ostala „zatvorena, hladna, nesentimentalna“. Naizgled samostalna, odrasla i slobodna ona se i dalje nalazi u nekoj svojoj ličnoj komunističkoj diktaturi.
Bila je neupotrebljiva za ovaj svet, što je vrlo dobro znala. Izgubljena. Dezorijentisana. Definitivno neprilagođena. Više ništa nije stizala, a toliko toga je htela… Celo njeno odrastanje bilo je pod komunizmom, i izrasla je pošteno ukrivo.
Brana njenih emocija počinje da popušta kada od urednika dobije zadatak da uradi intervju sa poznatom lezbijskom aktivistkinjom. Prizor oslobođenih žena koje se spremaju da dobiju dete, ohrabrilo ju je da i se i sama upusti u vezu sa mladom i lepom Magdom.
Na pragu četrdesete godine života Lucija iz svog ormana vadi emocije za koje je mislila da ih je zauvek sakrila. Ono što sada počinje da oseća prema mladoj recepcionerki iz provincije nekada je osećala prema školskoj drugarici Renati. „Dole maske: volela sam je ljubavlju kakvu kasnije nikad nisam doživela“, kaže o svom tinejdžerskom iskustvu. Emocije koje je gajila prema najboljoj drugarici bile su toliko drsko slobodne i van tokova vladajuće doktrine da je morala sama sebi da obavi „dobrovoljnu amputaciju krila“.
Zatvorena u tamnicu koju je u skladu sa tada aktuelnim društvenim narativom sagradila sama oko sebe ona nikada nije uspevala da uspostavi istinske odnose sa drugim živim bićima. Svi njoj bliski ljudi, majka, suprug i ćerka, znali su koliko je ona distancirana i hladna i nikada nisu zaista pokušavali da komuniciraju sa njom što je Luciju još više izolovalo.
Sa snažnim ironijskim otklonom autorka junakinju oslikava kao čedo svog doba – prepunu predrasuda, stereotipnih stavova, zadojenu elitizmom, autohomofobijom i automizoginijom. Lucija ume da osuđuje i ismeva druge žene zbog njihovog fizičkog izgleda, godina, porekla…
„Ona nije dobro, ona hoće da bude dobro“, kaže Lucijina ćerka. „Ona nije liberalna, širokogruda i puna razumevanja. Ona hoće da bude liberalna, širokogruda i puna razumevanja. Ona nije mlada, ali toliko, toliko bi htela da bude…“
Kao što nekome ko je mnogo vremena proveo u tami jaka svetlost smeta i izaziva gotovo fizičke bolove u očima i glavi, tako i zaljubljena Lucija ima problema sa, po prvi put u životu, slobodom i pravim emocijama. Poput deteta u prevelikim patikama ona počinje dezorijentisano da baulja kroz život ne znajući da korača kao odrasla osoba.
I sama pripadnica iste generacije, češka književnica i novinarka vešto i iskusno vodi svoju junakinju na njenom putu propasti. Autorka pokazuje mnogo razumevanja za nerazumno Lucijino ponašanje koja u novootkrivenoj strasti polako gubi kontakt sa stvarnošću.
Nelinearni način pripovedanja doprinosi atmosferi anarhističkog gubitka razuma u koje junakinja polako upada.
Kada je bila objavljena, knjiga Godina bisera je predstavljana kao prvi češki lezbijski roman. Brapcova je i prva dobitnica disidentske nagrade namenjene mladim autorima koji su bili zabranjivani u starom režimu. Zato i ne bi trebalo da čudi snažni antikomunistički narativ koji provejava kroz delo.
Brapcova je ovim romanom, koji je odmah dobio tri izdanja, u javni prostor tada još mlade i nezrele demokratije, uvela teme kao što su istopolna ljubav, mentalno zdravlje, suicid, porodično nasilje, položaj žena u mentalnim institucijama, kao autohomofobija i automizoginija.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist
