Aleksandar Đuričić Eš rođen je 1982. godine u Požarevcu gde je kao učenik generacije završio Požarevačku gimnaziju. Studirao je u Beogradu i Beču i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu.
Eš je do sada radio na dramatizaciji tekstova za pozorište, pisao je drame, scenarije za film i televiziju, pripovetke i romane.
“Rekvijem za Adama” je njegov drugi roman.
* Završio si Elektrotehnički fakultet čija je diploma jedna od najisplativijih. Zašto si odlučio da se baviš pisanjem koje bilo gde u svetu uglavnom nije komercijalno zanimanje? Zašto si završio ETF, ako ćeš da se baviš pisanjem? Da li je pisanje samo hobi od koga ne može da se živi?
Ne sećam se da sam ikada odlučio da se bavim pisanjem. Sećam se, recimo, da sam se, kao dečak od 5-6 godina, igrao tako što sam zamišljao da sam pisac. Kadgod bih se dokopao neke lepe ukoričene sveske ili rokovnika sa kožnim povezom, ja sam se igrao igre pisanja. Pisao sam roman, kobajagi. Posle sam se igrao na sestrinoj pisaćoj mašini, pa na svom prvom računaru… Čini mi se kao da ta igra nikada nije prestala.
Za studije elektrotehnike sam se, na drugoj strani, svesno odlučio. Bio sam odličan matematičar u gimnaziji, prvak republike u 4. razredu gimnazije. Takođe, odličan programer. Budući da je lepo pisanje relativno čest talenat (i neisplativ), matematika je prevagnula prilikom izbora fakulteta. I nisam se pokajao. Siguran sam da su me studije elektrotehnike učinile i boljim piscem.
Danas radim radim kao inženjer i od toga živim, tako da nemam tu vrstu pritiska da moram da pišem nešto što će se prodavati i od čega ću zaraditi. Međutim, zbog posla mi ne preostaje mnogo vremena da se bavim pisanjem.
* Roman Rekvijem za Adama je veoma opširan i promišljeno napisan. Zašto si se odlučio za ovakav pristup u vremenu popularnosti lake, fast-food literature? Koliko si dugo pisao roman? Da li je tečno da si išao na časove klavira da bi bolje shvatio život Borisa Hundića glavnog junaka romana?
Kao što nikada nisam “odlučio” da postanem pisac, na sličan način nikada ne odlučujem o čemu ću pisati. Bar ne na taj promišljen način. Dok pišem, uopšte ne razmišljam o čitaocima, a još manje o komercijalnom aspektu buduće knjige. Mislim da se kasnije baš to i dopada nekim čiaocima, to što u mom pisanju nailaze na nešto drugačije, što ne podilazim njihovom komforu ni u formatu, ni u izboru tema.
Roman sam pisao pet godina i da, jesam uzimao časove klavira, ali sam preduzimao i brojna druga istražvanja u oblasti muzike i medicine. Nije lako razumeti ljude, pa isto tako nije lako razumeti ni svoje junake. Zato se vrlo često srećemo sa glavnim junacima priča koji su pisci ili novinari – jer je to autoru najbliže. Ja sam išao težim putem. Ulazio sam u život glavnog junaka koji nema mnogo veze sa mnom, na način na koji to rade glumci po sistemu Stanislavskog.
* “Život je pre plač nego muzika”, misli junak tvog romana. Da li je život plač ili muzika za autora romana?
Moj junak je od svog života napravio pakao. Sam je kriv. Učite na njegovom primeru, bolje nego na svom. Za ovog autora ovde plač je objavljivanje romana i sav faj pakao oko plasmana i marketinga. Ali, tu imam veliku podršku svog izdavača “Urban Art”.
* Boris Hundić sve vreme pokušava da bude pošten i ne radi nešto loše. Pa opet, on prolazi gore od svih ostalih koji se ne drže poštenja kao pijan plota. Smatraš li da je biti pošten u Srbiji mudro ili glupo i ludo?
Biti pošten nikada ne može biti glupo. Nesrećna sudbina Borisa Hundića proizlazi iz činjenice da on nije bio pošten prema sebi. Čovek treba najpre da voli i poštuje sebe, pa tek onda druge. Da prihvari sebe i bude potpuno blizak sa sobom, sa svojim telom i svojom dušom, jer ako se distancira od sebe, može lako da se desi da samog sebe negde izgubi.
* Kroz roman provejavaju stihovi pesme iz serije “Bolji život”. Da li ti gledaš televiziju? U kojoj meri i šta?
Za moju generaciju “Bolji život” nije serija – to je asocijacija na detinjstvo. Danas ne gledam televiziju nikada. TV mi služi kao veliki eksterni monitor za laptop. Kad hoću da pogledam nešto sa televizijskog programa, onda to skinem sa interneta, zato što nikada nisam kod kuće u pravo vreme. Ovih dana, recimo, pogledam “Andriju i Anđelku”. Ranije sam gledao “Ljubav, navika, panika” ili “Otvorena vrata”. Ponekad pogledam neki dokumentarac o ratu ili o nuklearnim elektranama na YouTube.
* Kako je publika na sajmu knjiga prihvatila tvoj roman? I kakve su generalno reakcije na tvoju knjigu?
Sajam je divan događaj za pisce, jer tu srećemo svoju publiku. Pojave se tako neki ljudi koje ti vidiš po prvi put u životu, ali oni su čitali tvoj roman i imaju utisak da te poznaju celog života, i već su ti prijatelji i mogu da pričaju sa tobom satima. To je lepo. Reakcije na roman su za sada samo pozitivne. Tu mi je nešto sumnjivo…
* Šta si ti kupio na sajmu knjiga?
Za sebe uglavnom kupujem polovne knjige, kako na sajmu, tako i tokom cele godine kod uličnih preprodavaca. Kupio sam Selindžera, Drajzera, Dikensa… Uglavnom knjige koje sam već pročitao i koje volim, ali ih nemam na svojim policama, jer mi ih neko nije vratio. Nove knjige kupujem drugima za poklon ili ih dobijam.
* Koje knjige bi, osim svoje, preporučio posetiocima našeg sajta? Šta ti trenutno čitaš?
Svoju knjigu retko kome preporučujem. Ovih dana ću na svoj sajt www.ash.rs staviti prvih nekoliko poglavlja u pdf formatu, kako bi budući čitaoci mogli da provere da li stvarno žele da čitaju tako nešto.
Trenutno čitam ponovo Selindžera, “Lovac u Žitu”, jer mi je neko rekao da ga moj roman podseća na tu knjigu, a ja nisam imao taj utisak, pa hoću da proverim (I dalje mislim da nema mnogo sličnosti). Eto, pre svog romana preporučio bih “Američku tragediju”, Teodora Drajzera. Kome se to dopadne, može da uzme moj roman kao osveženje. Otkriće ovog leta za mene je bio Grem Grin, “Suština stvari”. Volim kada se kod engleskih ili američkih pisaca radnja dešava Africi, kao u tom romanu, ili kao kod Hemingveja.
* Kakvi su tvoji dalji planovi? Pišeš li nešto novo?
Nisam još počeo da pišem novi roman. Mislim da ću sada opet napisati dramu, pre sledećeg romana. Koristim ovaj intermeco da čitam i da završim neke druge poslove, a pisanju ću se vratiti verovatno početkom sledeće godine.
* Koji je tvoj omiljeni književni citat ili citati?
“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.” Ovu misao Lava Tolstoja u širem kontestu primenjujem na priče, ne samo na porodice.
Razgovarao: Milan Aranđelović
