Iako su distopije, gotovo po pravilu, udobno smeštene u daljoj budućnosti i opisuju svet koji je ostao nakon neke velike katastrofe, Miloš B. Tomaš nastavlja da ignoriše velike kataklizme i daleku budućnost.
Priče smešta u blisku budućnost, prošlost, pa i sadašnjost, u svetove gotovo istovetne našim. Poput Filipa K. Dika, Tomaš piše imajući na umu ideju. Sve ostalo, akcija, drama, svemirski brodovi samo su nadgradnja nad temeljnom vizijom.
Katastrofe u Tomaševim pričama nisu epske eksplozije atomskih bombi ili nuklearni ratovi. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe i vidimo da živimo u svetu koji već nosi posledice sunovrata.
Još jedna ratna igra, koju je nedavno objavila izdavačka kuća Plato, ne odstupa od ranije zacrtanog recepta. Sa malim kafkijanskim začinom.
Junak romana Darko Minić je sasvim prosečan porodični čovek. Ima suprugu koja ga voli, decu koja su uglavnom dobro vaspitana, pristojan posao, prijatelje, lepe uspomene. Nisu baš idealni uslovi da se jednog jutra probudi kao buba, ali mu zato suđenje neće uspeti da izbegne. I to ono najgore koje može da zadesi prosečnog Srbina. Pred zloglasnim Haškim tribunalom.
Šta je to tako grozno uradio taj potpuno zamenljivi građanin iz telefonskog imenika? Koji greh je počinio ovaj građanin pokorni? Ukratko, osumnjičen je za ratnohuškačke aktivnosti, visokotehnološki kriminal, vođenje kibernetičkih napada na kritične infrastrukture, kao i korišćenje medija za širenje mržnje i nasilja prema određenim etničkim, verskim ili nacionalnim grupama.
Za punu meru apsurda pobrinuo se sam slučaj. Naime, Darko Minić je kao talentovani klinac na kompjuteru Imperator napravio video-igru koja je, u godinama kada su se narodi istočnog lagera dizali na pobunu, korišćena od strane terorističkih grupa, tih popularnih boraca za slobodu da rade ono što te organizacije već rade tokom građanskih ratova.
„Za nas je rat bio nešto što se više nikada neće desiti i taj društveni fenomen smo percipirali kao žanrovsku odrednicu kakva je vestern ili horor“, objašnjava infantilno shvatanje svoje generacije.
Ali će sada morati da odgovara za posledice svojih mladalačkih gluposti.
Autor koristi ovaj bizaran splet okolnosti da nam secira društvo u kome trenutno živimo. Vlast, opozicija, mediji, nikada reformisane snage unutrašnje bezbednosti, oštro podeljeno društvo, mlade generacije koje sazrevaju u sasvim novim okolnostima, sukobi geopolitičkih i nacionalnih interesa i, naravno, Kosovo.
U vrtlogu svog tog ludila, glavni junak pokušava da sačuva sebe. Ne od kazne u haškom kazamatu, koja je, kao i kod Kafke, izvesna kao i krivica, već svoj način razmišljanja i postojanja.
„Normalni ne treba da trpe zbog idiota“, kaže u jednom trenutku.
Ipak, zaboravlja na onaj zamišljeni atomski rat koji je od naše civilizacije napravio distopiju u kojoj normalan život ne ubija radioaktivno, već zračenje ljudske gluposti.
Posebnu draž ovom romanu daje autorova distanca. „Kada ste iz Srbije, koga god da odaberete, napravićete grešku“, progovara kroz glas svog junaka.
Nepristrasnost i objektivnost omogućavaju Tomašu da ponudi mnogo širu sliku i kompleksniji svet, kao i „osuđenog“ pojedinca u njemu. Ovakav autorski pristup je retkost u društvu sa duboko iskopanim rovovima, gde je sve crno ili belo. Da ljudi koji tako rado vole da sude i presuđuju čitaju i knjige, Miloš B. Tomaš bi zbog Još jedne ratne igre odavno završio uvaljan u katran i perje, dokazujući, ironično, da je sve što je u knjizi napisano i istinito.
„Srećom“ živimo u svetu koji je predvideo Rej Bredberi, gde se knjige više ne spaljuju, već prećutkuju. I upravo u toj tišini, svet romana počinje opasno da liči na naš.
Piše: Milan Aranđelović