Danas popularna fraza „šizofrena cepanja“ mogla bi se primeniti i na posleratni Japan. Zbog neuspešnih ratnih napora, zemlja je bila primorana da se, možda po prvi put u istoriji, otvori prema svetu i prihvati drugačija „pravila igre“. Kako to obično biva, sa novim načinom funkcionisanja društva dolaze i nove vrednosti, saznanja i uticaji.
Kinsijev izveštaj, koji normalizuje stanovište o raznolikosti seksualnog ponašanja, i radovi Roberta Stolera o polu i rodnom identitetu, razdvajaju rod od seksualne orijentacije i govore o transseksualnosti, transvestizmu i odstupanjima od „normalnog“. Filozofska analiza mazohizma Žila Deleza takođe stiže do Japana u kome, nakon ratne cenzure, ponovo raste zanimanje za „perverzno“.
Brojni novinski članci, knjige i predavanja „izvode“ japansku seksologiju iz naučnih kabineta i kreiraju široku publiku voljnu da sazna više o željama, devijacijama i raznolikim bračnim i porodičnim odnosima. Kultura korporativne zabave, u kojoj hostese na mnoge načine „zabavljaju“ zaposlene, postaje izuzetno popularna i dodatno normalizuje javni narativ o temama koje su do tada bile tabu.
Sa druge strane, Drugi svetski rat ostavlja dubok ožiljak u japanskom društvu. Osim kolektivnog osećaja krivice zbog razaranja gradova i gubitka miliona života, posebno bolan deo nasleđa bili su sistemi prinudne prostitucije u kojima su žene sa okupiranih teritorija bile primorane da služe japanskim vojnicima. Nakon poraza ova tema biva potisnuta, što zbog sramote, što zbog potrebe da se obnovi nacionalni identitet.
U takvom ambijentu razvija se odnos javnosti prema seksualnosti, između traume, srama i tišine s jedne strane i pritiska industrije hostesa i popularne nauke s druge. Upravo u tom rascepu počinje da se formira književni glas Taeko Kono, čije priče razotkrivaju ono što društvo nije želelo da izgovori naglas.
Tranziciono društvo, u kome se seksualne želje istovremeno i prećutkuju i reklamiraju, gde se od žena očekuje da budu i poslušne domaćice i predmeti fantazija, postaje prostor u kojem Kono pripoveda o junakinjama rastrzanim između želje i dužnosti.
Izdavačka kuća Dereta nedavno je, u prevodu Danka Ješića, objavila zbirku „Lov na dečačiće i druge priče“, nastalu tokom prelomnih šezdesetih godina. Kroz hladnu, distanciranu naraciju, autorka uvodi u porodična četiri zida teme sadomazohizma, pederastije i fantazija o nasilju koje prelazi granice društvenih normi. Njeni opisi su precizni i bez emotivnih komentara, što pričama daje uznemirujući ton i budi nelagodu, baš kao što bi i trebalo da čine teme o kojima piše. Dok spoljašnji svet deluje mirno, likovi proživljavaju unutrašnje drame, a ono neizgovoreno i potisnuto nosi najveću težinu.
Kono ne piše da šokira, već da prikaže psihološku represiju i unutrašnje stanje likova. Tabu teme služe da razotkriju šta se događa kada ljudi, naročito žene, žive pod ograničenjima koja im ne dopuštaju da otvoreno izraze želju i slojeve sopstvene psihe. Likovi koji su bolešću ili sterilnošću lišeni roditeljske uloge, fantazije o deci i ekstremne sadomazohističke prakse pokazuju da ženska želja nije uvek usklađena sa društvenim normama, kao i da ono potisnuto uvek nađe način da izbije na površinu.
U naslovnoj priči „Lov na dečačiće“, Akiko je žena opsesivno privučena malim dečacima i gnuša se devojčica, a njen ritual kupovine odeće za njih postaje simbol fantazije koja nikada ne postaje stvarnost, ali otkriva duboko potisnute slojeve psihe. U priči „Sneg“, migrene i poremećaji percepcije razotkrivaju porodične traume, dok se u „Pozorištu“ običan brak pretvara u polje BDSM igara gde ljubav i nasilje postaju nerazdvojivi. Scene dominacije i potčinjavanja brišu granicu između muškog i ženskog, između „normalnog“ i „devijantnog“. Likovi koji biraju „pogrešne“ objekte želje ili ritualizuju fantazije pokazuju da heteronormativni okvir nikada nije dovoljan da obuhvati složenost ljudske žudnje.
Zbog toga Taeko Kono danas možemo čitati ne kao autorku patologije, već kao spisateljicu koja daje glas onome što je društvo pokušalo da ućutka. Njene priče otvaraju prostor za zamišljanje identiteta i odnosa koji izlaze izvan granica roda, braka i „prirodnog“ poretka. U vremenu kada se ponovo raspravlja o telu, moći i različitosti, zbirka „Lov na dečačiće i druge priče“ zvuči iznenađujuće savremeno, kao književni dokaz da su i u Japanu šezdesetih postojali oni koji su umeli da pokažu da je želja uvek veća, tamnija i slobodnija od normi koje je pokušavaju obuzdati.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist