Boban Knežević možda nije otac savremene naučne fantastike u Srbiji, ali je jedan od njenih stožernih stubova i figura koja je nemerljivo doprinela popularizaciji žanra u zemlji. Iako je danas poznatiji po svojim izdavačkim i uredničkim poduhvatima, jedan od osnivača Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, pre svega je pisac koji je u antologijama objavio oko pedeset priča kao i četiri romana i dve zbirke priča.
Na ovogodišnjem Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga Knežević je premijerno predstavio svoju zbirku Dolina neupaljenih sveća.
Zbirka obuhvata devetnaest priča, mahom do sada neobjavljenih ili ranije opskurno publikovanih, kao i integralni intervju sa Zoranom Stefanovićem iz 2015. godine, čiji su delovi ranije bili objavljivani u različitim izdanjima. Posebna zanimljivost je i nikad završena verzija priče iz 1988. godine, čija je poetička osnova kasnije poslužila kao temelj jednog od Kneževićevih najpoznatijih romana Crni cvet.
Zbirka Dolina neupaljenih sveća za autora ovih redova predstavlja prvi susret sa stvaralaštvom Bobana Kneževića, i malo je reći da sam bio prijatno iznenađen, zapravo, bio sam oduševljen. Godinama sam, pomalo nesvesno, izbegavao da mu priđem. Postojao je onaj tihi strah, vrlo karakterističan kada je reč o autorima koji su istovremeno i urednici i teoretičari žanra, bojazan da će tekst biti previše apstraktan, hermetičan, teoretičarski, pa čak i pretenciozan, kao što je to često slučaj sa pojedinim „učiteljskim“ figurama unutar domaće fantastike. U glavi sam ga, očigledno nepravedno, svrstavao u isti mentalni regal u kojem držim Zorana Živkovića.
Međutim, pogrešio sam, i to u svoju štetu.
Ono što iznenađuje kod ove zbirke nije samo idejna raznovrsnost i širina imaginacije, već i to što su priče napisane izuzetno pitko, živo i jasno, bez suvišne retorike i bez stilskog prenemaganja. Ovo je, bez ikakvog preterivanja, jedno od najuspelijih i najuzbudljivijih domaćih SF proznih iskustava koje sam u poslednje vreme doživeo. Priče su vešto konstruisane, maštovite, originalne, ponekad i drsko zaigrane, i pritom vrlo „čitljive“, dostupne i onome ko fantastični žanr ne prati sistematski.
Zapanjujuće je, i zapravo teško objašnjivo, koliko se o Kneževićevim knjigama malo piše. Ne samo u tradicionalnim medijima, gde se žanr fantastike, ako niste Džordž Martin, često potiskuje na margine, već i na društvenim mrežama gde bi, po svemu sudeći, jedan ovakav autor morao da ima vidljiviji odjek. To je ozbiljan paradoks, da jedan od najkompetentnijih ljudi koji su oblikovali domaću fantastiku, i jedan od njenih najinventivnijih pisaca, bude gotovo ignorisan.
Ako ste ljubitelj dobro napisane, maštovito razigrane i zaista autentične naučne fantastike, Dolina neupaljenih sveća je knjiga koju definitivno ne treba preskočiti.
Kako bi ostao dosledno kontroverzan, Boban Knežević je ovu knjigu objavio u ograničenom tiražu, od svega pedeset i pet numerisanih primeraka. Knjige koji nisu prodate na sajmu biće ponuđene samo još jednom, 20. aprila 2026. godine na Avali gde Knežević godinama, sada već tradicionalno, obeležava Paganindan.
Piše: Milan Aranđelović