„Iskreno mračno duboko“ Viktorije Selman je napeti psihološki triler koji stvara osećaj nelagode i jeze tokom čitanja i ne dopušta da se odustane do samog kraja.
Danas se o osamdesetim godinama minulog veka govori sa nostalgijom. Čini se da su vremena bila jednostavnija sa fiksnim telefonima, ogromnim imenicima, video-klubovima i video-kasetama. Umesto kompjuterskih tastatura za pisanje su se koristile olovke ili pisaće mašine, a umesto Gugla tu su bili obimni tomovi enciklopedija po kojima su mnoge ozonske rupe dobile svoje nazive. Ah, da! Bilo je to doba ozonskih rupa, kiselih kiša i pušenja u zatvorenim prostorijama.
Bilo je to i vreme preteranog konzumerizma u kome su najveće zvezde (i opasnosti po društvo) bili neki, sada davno zaboravljeni, Donald Tramp (idol mladih japija) i Madona (idol mladih… pa mladih).
Tada su devojčice još uvek verovale u bajke i sa snovima u očima gledale venčane Čarlsa i Dajane.
Jedna od tih devojčica je i mlada Sofi, junakinja romana Iskreno mračno duboko Viktorije Selman koju je, u prevodu Dijane Radinović, objavila izdavačka kuća Laguna.
Ova devojčica nije imala više od deset godina kada se sa svojim samohranom majkom iz SAD preselila u Ujedinjeno Kraljevstvo. Osmogodišnja Sofi je razočarana u Englesku, ali je očarana zgodnim i harizmatičnim Metijem Melgrenom. Ipak, ne više od njene majke koja započinje vezu sa ovim naočitim mladićem. Šarmantni Meti ubrzo postaje ne samo očinska figura i jedini otac koga je Sofi imala, već i onaj roditelj sa kojim uspostavlja mnogo dublju vezu.
Osamdesete godine. Vreme bez bindžovanja i serijskih ubica.
Možda je preciznije reći vreme kada čovečanstvo još nije otkrilo reči za nešto što je već postojalo ili je, makar, te stvari zvalo filmskim maratonima i ubicama.
Još nekoliko godina odvaja topli porodični život koji je Sofi pronašla u Londonu od toga da FBI nadene naziv ubicama, koji nisu političari ili vojnici, a koji ubijaju više od jedne osobe koristeći isti šablon.
Iako naziva za njih nema, ne znači da serijskih ubica nije bilo i tada. Samo su tek tada, poput Donalda Trampa i Madone, postali poznati. Jedan od njih se upravo pojavio u kraju u kome Sofi živi sa svojom majkom. Da stvar bude gora čini se da ovaj ubica cilja žene koje neodoljivo liče na njegovu majku.
Sa druge strane, tajanstveni Meti ih uverava da nemaju razloga da se plaše bilo čega.
Ali kako to zna osim ako ako on nije ubica?
Dve decenije je prošlo. Čovečanstvo je u međuvremenu otkrilo mobilne telefone, rat protiv terorizma, poljubac Britni i Madone, rijalitije i Matriks. Mala Sofi je otkrila da je njen voljeni „tata“ Meti bio serijski ubica koji je ubio više o deset žena i jednu devojčicu. Iako već dugo vremena služi prvu od svojih nekoliko doživotnih robija, Meti i dalje ima snažan uticaj na nju. Uprkos brojnim psihijatrima i lekovima (prozak je takođe jedna novina koja nije postojala u ranim osamdesetima) sa sobom i dalje nosi nerazrešen konflikt.
Šta ako Meti nije ubica? A uhapšen je zahvaljujući njoj. A šta ako jeste, a mogla je da ga razotkrije ranije? Sa ovakvim teretom dvostruke krivice ona dobija poziv iz zatvora. Meti uskoro umire i želi da je još jednom vidi.
Ko je ubica? Šta je prava istina?
Viktorija Selman znalački vodi priču kroz naraciju i sećanja same Sofi. Igra na kartu krhkog sećanja i nepouzdanog pripovedača.
Dok radnja romana odmiče čitaoci se sve više pitaju koliko je ono čega se naratorka seća autentično. I koliko njoj može da se veruje?
Upravo taj momenat u kome čitaoci ne mogu nikome da veruju, čak i onome što pročitaju, stvara osećaj jeze tokom čitanja.
Šta ako upravo slušamo priču pravog ubice? Ako je osuđeni Meti nevin, ko je kriv?
Da li je moguće da desetogodišnja devojčica postane serijski ubica? A, opet, čitaoci znaju samo njenu verziju priče.
Iskreno mračno duboko je napeti psihološki triler koji stvara osećaj nelagode i jeze tokom čitanja i ne dopušta da se odustane do samog kraja. Roman se bavi pitanjem koliko nekoga zaista poznajemo i fokusira se na tajne koji ljudi čuvaju čak i od najbližih i laži koje im govore.
U pitanju je mudro napisana priča koja fascinira od prve stranice i, na koncu, ostavlja čitaoca, kao posle vožnje rolerkosterom, šokiranog, iznenađenog jezivim preokretom i predivno zabavljenog.
Piše: Milan Aranđelović
