Smrt vozi audi, roman danskog autora Kristijana Bang Fosa, nesvakidašnja je, duhovita, neobična priča o sudbini dvojice potpuno različitih likova koje je život sticajem okolnosti spojio i odveo na zajedničko putovanje. Roman počinje brzom postavkom scene, poput dramskog komada, in medias res. Kroz vizuru Asgera, letargičnog mladića koji je u ranim tridesetim izgubio posao u marketingu i devojku, čitalac se upoznaje i sa životom prosečnog mladog stanovnika Evrope. Tipski predstavnik, nosilac osobina cele generacije Evropljana koji su suočeni s primarnim strahovima opstanka u kriznim vremenima, Asger je junak pun melanholije, apatije, ironije, depresije, brze hrane, alkohola i dugova.
Prekretnicu u Asgerovom životu, inicijalnu kapislu za krucijalnu promenu njegovih životnih stavova, i konačno, za njegovo sazrevanje, čini poznanstvo s teško bolesnim Valdemarom, za kojeg su i lekari smatrali da je neprirodno što je još uvek živ. „Valdemar je bio nizak, ne toliko nizak da se nazove kepecom, ali dovoljno nizak da sam gledao u vazduh nad njegovom glavom kada je otvorio… Koža je bila vampirski bleda, s kolonijom velikih bubuljica na čelu, oči zelene i uvećane parom vrlo debelih naočara s crnim okvirom.“
Međutim, uprkos teškim bolestima od kojih pati Valdemar, i uprkos letargiji u kojoj se nalazi Asger, oni su harizmatičan a ne dramatičan par, njihovi dijalozi odišu veselim šalama koje se nižu jedna na drugu. Satirične epizode, poput one u kojoj Valdemar iz hipermarketa krade zaleđene piliće, utiču na to da narativni tok romana dobija fluidnost realnog protoka vremena. Kako bi izbegao banalnost opisivanja obično-neobičnih likova i kako ne bi zapao u preteranu dramatizaciju romaneskne forme, autor je roman sloj tajanstvenosti, uvodeći lik kog junaci prepoznaju po karakterističnom smradu – svaki put kada se pojavi ovaj misteriozni junak pojavljuje se i specifičan miris buđi. Kasnije tek saznajemo da je taj miris zapravo miris same smrti.
Vrlo je lako u ovom romanu pronaći poznata opšta mesta koja okupiraju mlade ljude širom sveta, i upravo to je ključna vrednost naracije Bang Fosa – njena univerzalnost i empatičnost. Balansirajući između (crnog) humora i teatralne ozbiljnosti, Fos kritikuje danski društveni sistem, koji mnogi smatraju gotovo savršenim i predstavlja dva paradigmatična mladića koja žele da pobegnu od svega, da krenu u životnu avanturu i nikada se ne vrate u učmalost predgrađa gde su se „ljudi učaurili u nespokoju i gaje prezir“. Zato Valdemar pokreće inicijativu – put u Maroko, do čuvenog iscelitelja Torabija el Mekija. „To odražava nadu u promenu, nešto drugo i bolje, možda čak i ozdravljenje, razmišljao sam. Nema ničeg lošeg u nadi, ali je ona jednostavno stajala u tako neprijatnom kontrastu s našom svakodnevnicom, prožetom stagniranjem i spoljašnjom beznadežnošću.“ Asger je svestan da je „s Valdemarom smrt uvek vrebala iz prikrajka, ako ne u obliku zviždavog disanja, onda u obliku iznenadnih krvarenja iz nosa ili teške iznemoglosti koja bi ga bacala u skoro komatozno stanje, da i ne pominjem njegovo večito mrtvačko bledilo i podrhtavanje ruku. Smrt me je iznenada zaskočila i nastanila se u nečemu opipljivom, naime u knjigama iz biblioteke i nemogućem roku za vraćanje.“ Tako, malim detaljima Fos oživljava ove junake pred čitaocem, postavlja potencijalne situacije s kojima je moguće identifikovati se, uvlači čitaoca sve dublje u mozaik života junaka i izaziva sve veće interesovanje kako stranice odmiču.
Druga polovina romana predstavlja klasičan „roman na putu“, ali oneobičena priča o putovanju pretvara se u trku s prirodom, u trku invalidskih kolica sa audijem, gde je odmah jasno ko će pobediti. Valdemar je junak koji ne želi da ga sažaljevamo, on je hrabar i tvrdoglav, on prkosi prirodi. Čak i kada konačno, nakon niza peripetija, dospe do iscelitelja koji mu pruži flašicu čudotvorne vode, on će tu vodu prosuti i tako će pljunuti na opšte verovanje, na cilj koji je imao. Tako će putovanje pretvoriti u svrhu po sebi i time Asgeru otvoriti oči – smrt je tu, iza ćoška, prati te u stopu i kada dođe vreme, preteći će te i odvesti se u pustinju ostavljajući „dva crvena zadnja svetla da zure“ u tebe.
