Kada je jedan hrvatski novinar nedavno upitao Slavenku Drakulić kakav danas ima odnos prema starenju, ona mu je odgovorila da ne veruje da bi on isto pitanje postavio muškarcu njene dobi i dodala da „muškarce istih godina niko ne smatra starima, oni su u naponu snage. Samo žene stare, zar ne?”

Dok u razgovoru za „Politiku” u Beogradu, neposredno pre promocije njene knjige „Dora i Minotaur: Moj život s Pikasom” (izdavač „Fraktura”, Zagreb) pominjemo ovu zgodu, Slavenka Drakulić kaže da to njegovo pitanje daje najbolji odgovor o položaju žena na Balkanu. Autorka knjige „Smrtni gresi feminizma”, objavljene pre tridesetak godina, i mnogih drugih, u najnovijem svom delu posvetila se Dori Mar, umetničkoj fotografkinji hrvatskog porekla koja je napustila karijeru kada se upustila u vezu sa Pikasom. Knjiga je napisana u prvom licu, u formi romana, a autorka kaže da je Dorin život rekonstruisala na osnovu njenih beleški napisanih na hrvatskom koje se čuvaju u Rijeci. Dorina biografija joj jeste poslužila kao okvir, ali to ne znači da je faktografija ograničavala njenu fikciju.

Da li vam je bilo teško da uđete u kožu Dore Mar s obzirom na to da je ona žena koja se odrekla karijere, što vi ne biste nikad uradili?

Ne bih to uradila, tačno, ali to je upravo ono što me je i zainteresovalo kod nje. Dora Mar je postigla zavidnu umetničku karijeru, od koje je potpuno odustala godinu dana ili nešto više nakon što je živela s Pikasom. Međutim, treba reći i to da fotografija tada nije bila priznata kao umetnost. Čak je i Men Rej, jedan od najvećih umetničkih fotografa tog doba, govorio da je on u stvari slikar koji povremeno zarađuje novac. U tim okolnostima, a pod uticajem Pikasa koji nije voleo fotografiju, niti je smatrao da ona može biti umetnost, Dora je donela takvu odluku.

A to je takođe i vreme kada su se u ženama i dalje gledale prvenstveno muze?

Tridesetih godina u Parizu, u tim avangardnim krugovima muškarci, na primer Andre Breton, Pol Elijar, braća Prever, ponašali su se mačistički prema ženama koje su bile njihove koleginice, dakle umetnice. Oni su u njima prvo videli žene pa tek onda umetnice. No, treba reći i to da su to godine kada se žene možda prvi put u istoriji afirmišu kao umetnice. Nisu više samo muze, idu korak dalje. Zato mi se Dorino odustajanje od umetnosti čini utoliko tragičnijim činom kad je već imala istorijsku šansu. Njene fotografije i danas, posle 80 godina, savršeno komuniciraju sa publikom.

Ako se vratimo u naše vreme, sada u Srbiji imamo neku vrstu novog patrijarhata. Kako je u Hrvatskoj?

Mislim da se u svim postkomunističkim zemljama desio jedan fenomen, koji se u literaturi naziva „repatrijarhalizacija društva”, a koji i nije teško objasniti. Politički zaokret od socijalizma ka demokratiji, od planske ekonomije ka tržištu, veliki je istorijski preokret i u takvim trenucima ljudi se osećaju nesigurno, povlače se i okreću starim vrednostima, pogotovo dvema koje su bile potisnute u socijalizmu: religiji i nacionalizmu. I, naravno, žene su te koje uvek prve stradaju u takvim situacijama. Reklame im poručuju: Budite lepe, budite kod kuće i rađajte decu, jer Evropa, Srbija, Hrvatska, svi će izumreti. Jedna od prvih stvari koju je nova poljska vlada uradila posle 1989. godine, bila je zabrana abortusa. Sada i u Hrtvatskoj imamo dosta problema s tim.

Koliko su po vama mlade žene na našim prostorima svesne toga?

Odlično pitanje zato što je kod nas postojala takozvana emancipacija odozgo, kroz zakone. Htele to žene ili ne, one su emancipaciju dobile na poklon koja je doduše bila prilično formalna, jer je nije bilo i kod kuće. Zanimljivo je da posle prelaska na demokratiju mlade žene i dalje uživaju zakonska prava od ranije i misle da su ona zagarantovana. Možda ne vide šta se dešava, a možda je sada „u modi” biti konzervativan, ženiti se i udavati u crkvi, imati puno dece, biti kod kuće. Stvorila se druga atmosfera, a mlade žene nisu svesne da treba da čuvaju svoja prava, jer lako mogu da ih izgube kao što su ih izgubile Poljakinje. Niko se neće zauzeti za njihova prava, nijedna politička partija, niti neka žena na vlasti. Mi sada imamo ženu za predsednicu države. Da li to nešto znači za žene u Hrvatskoj? Znači samo kao model, da je i to moguće, ali to nije nikakva garancija za njihov bolji položaj.

A šta je sa hrvatskim intelektualcima? Ima li ih, čuju li se? Između naših regija razmenjuju se samo priče o starletama.

I vi, i mi znamo sve o Severininom bivšem mužu, ali zato intelektualci više nemaju mesta u medijima, jer nemaju šta da kažu, a ako imaju, tada im ne daju reč. Taj prostor se zatvara, svi časopisi su propali, ali nije bolje ni u inostranstvu. Ja živim u Švedskoj i rubrika Kultura u švedskim novinama u kojima povremeno sarađujem sada se zove „Entertainment” (Zabava). U društvima koja nisu demokratizovana do kraja, intelektualci su potrebni. Međutim i to se pretvara u cirkus. Kad jedan Žižek dođe u Zagreb, onda se događaj gleda kao deo spektakla i puno manje se sluša o onome što on govori nego što se piše o njegovom nastupu.

Kad je reč o ulasku Hrvatske u EU, deluje kao da to nikome nije donelo ono što su očekivali?

Ja pre svega mislim da su puno očekivali, a trenutak je bio nesrećan u smislu da više nije bilo ni entuzijazma, ni sredstava. S druge strane, ti ljudi koji su puno očekivali nisu bili u stanju da omoguće da sredstva namenjena Hrvatskoj uopšte dođu do njih. Postoji postupak kako se do tih sredstava dolazi, a svi su zamišljali da taj novac stoji na polici i da ga samo treba uzeti. Ja ipak mislim da je bolje biti u EU nego van nje, jer ako možete slobodno da putujete, slobodno da studirate, a evo sad će biti ukinute i radne vize pa će se moći i raditi, to nije mala stvar. Za jednu malu zemlju usred Evrope, koja nema ni banke, ni naftu, glupo je da ne bude deo te Evrope.

Došli ste u Beograd u decembru prošle godine posle gotovo četvrt veka, a evo i sada?

Baš danas dok smo se vozili ovamo mislila sam kako smo mi novinari iz Zagreba nekad često dolazili u Beograd i obrnuto. Bili smo jako povezani i puno sarađivali. No, kad se desi raspad svega, pa i tih odnosa, posle je i te veze vrlo teško zakrpiti. Kada sam bila u decembru, u isto vreme je gostovalo i Zagrebačko kazalište mladih sa predstavom rađenom po mojoj knjizi, za šta nisam ni znala. Pozvali su me da izađem pred publiku i to je bio srdačan susret tako da sve to rađa jedan emocionalni naboj. Ne može čovek ovde biti stranac, pogotovo moja generacija.

——————————————————–

Za očeve sam pitala i srpsku i hrvatsku mladež

Ovde je bilo burnih reakcija na jedan vaš tekst u kome objašnjavate zašto odbijate da dođete u Beograd. Kritikovali su vas da ste se ostrvili na srpsku mladež što ne pita očeve šta su radili u ratu, a niste rekli da bi to isto trebalo da pita i hrvatska mladež?

Taj tekst je napisan neposredno pre nego što će biti ukinute vize, povodom skupa na kome su se mladi žalili kako ne mogu dobiti vize, što naravno jeste strašno, ali ja sam se zapitala zašto ne mogu da ih dobiju i jesu li upitali svoje očeve šta su radili u ratu. Ali govorila sam jednako za svu mladež, ne samo za srpsku. Ja sam i kod kuće poznata po tome da oštro govorim.

Razgovarala: Gordana Popović

Izvor: Politika

Comments

comments

Related Posts