Rakel Martinez je rođena u Albaseteu 1973. godine, ali je veći deo svog života provela u Madridu. Studirala je na univerzitetima u Velikoj Britaniji i Španiji gde je i doktorirala. Voli da provodi vreme u Meksiku, a trenutno živi u Urugvaju. Za sebe kaže kako je zapravo građanin sveta.
Kao pripadnica svojevrsne nacije emigranata čiji su preci zbog ekonomskih ili političkih prilika prelazili preko Atlantika da bi se potom vraćali Rakel Martinez je posebno zainteresovana za temu emigracije. I sama je više puta selila svoje mesto boravišta, menjajući zemlje i kontinente poput stranica na zidnom kalendaru. Zato je u svom najpoznatijem romanu Senke jednoroga, za koji je dobila Evropsku nagradu za književnost, iskoristila svoja emigrantska iskustva, kao i porodične sage o toj temi, da bi ispričala priču o emigrantima u Madridu.
Za Senke jednoroga ne može da se kaže da je njen autobiografski roman, ali bi ipak trebalo da uzmemo u obzir da je Rakel Martinez jedno vreme živela i u Meksiku i u Argentini, a glavni junaci romana su Meksikanac i Argentinka.
Njeni junaci, iako izbeglice svoje prošlosti, ne žele da uzimaju ulogu i pozu žrtve već nameravaju da u Madridu započnu novi život. „Madrid naseljava milion mrtvih, nekoliko hiljada njih su Argentinci“.
Novinarka Klaudija, glavna junakinja romana, napušta Argentinu, ostavljajući iza sebe pokušaj samoubistva zbog ljubavi posle koga je devet meseci provela u komi i dolazi u Madrid. „Naslutila je da je razočaranost zarazila čitavu zemlju, opasno je približavajući odustajanju, razdirući je.“
Bežeći od argentinske „stvarnosti koju nije mogla da razume“ Klaudija nalazi posao šankerke i konobarice u noćnom klubu Jednorog jer je svesna kako je „Svima nam je neophodna pozornica na kojoj ćemo živeti“ i „koliko je teško ponovo ustati ni iz čega“.
Edgar Kasteljanos dolazi u Madrid iz Meksika bežeći od svoje bogate porodice koja želi da im jedini sin bude naslednik poslovne imperije, a ne pesnik.
I Edgar nalazi posao u Jednorogu. Edgara i Klaudiju povezuje i to što su oboje otišli iz korumpiranog društva, gde mreža ekonomske, vojne i političke elite pljačka narod i to naziva vrlinom i jedinim načinom postojanja. Društva koje od njih dvoje zahteva da preuzmu svoje uloge i nauče scenario koji im je unapred zadat.
„Ponovo su od nje zahtevali da se uklopi, da postane slagalice senki… Hteli su da je uteraju u tor, da se pretvara kao da ne vidi šta se oko nje zbiva.“
Zato Klaudija i pita samu sebe „Hoću li ikada biti u stanju da mesto u kome živim nazovem domom?“.
Oni, svako na svoj način, pokušavaju da u klubu u kome rade pronađu Jednoroga koji je „jednako stvaran kao i melodija tanga“.
„Ali sve joj je više bilo jasno da zatvaranje u svet ideja na kraju uskraćuje slobodu, dovodi do odsustva reakcije.“
Marko, gazda kluba u kome njih dvoje rade, je već decenijama doseljenik u Madridu. Nakon što sazna da zbog problema sa srcem neće još dugo da preživi on odlučuje da napusti sve i da se ponovo vrati u Argentinu.
„Svuda je isto samo što nas naš egocentrizam navodi da to zaboravimo.“
Roman Senke jednoroga predstavlja priču o junacima koji koristeći fantaziju pokušavaju da objasne sebi ono što ne razumeju u svetu u „kome su nestale nežnosti, gde su zamrla mirovanja“, u kome nova religija, ma koliko oni bežali od nje, „…beše svuda ista, oko trgovinskih centara, vernici su uspostavljali jednu novu potrebu“.
Klaudija, Edgar, Marko napuštaju jedno mesto noseći u koferu svoje snove i aspiracije, ali ipak tamo gde dolaze ne nalaze idiličnu sliku sveta već moraju da se bore i snalaze sa nekim novim ličnim dilemama.
Njihova potraga za Jednorogom jeste zapravo potraga za samim sobom. Zato u junacima ove knjige čitaoci mogu da pronađu sami sebe, izgubljene u svetu koji baš ne razumeju, ali ipak moraju da žive u njemu.
„Ima građevina koje se podižu na jakim stubovima i života koji se održavaju na tankoj niti. Ali, takođe, ima i ruševina na posvećenim mestima i drveća koje se probija da bi disalo. Niko ne bira da živi među ruševinama, ali često se kamenje obruši.“
Piše: Milan Aranđelović
