Foto: Laguna

Predstavljena knjiga “Kenija: Damari divljine” Viktora Lazića


Gotovo tropska temperatura u Beogradu 18. juna nije sprečila čitaoce i poštovaoce dela Viktora Lazića da u velikom broju prisustvuju promociji njegove nove knjige „Kenija: Damari divljine“, o kojoj su, pored autora, govorili i pisac Ljubivoje Ršumović, pesnikinja Mirjana Bulatović i urednica knjige Dubravka Dragović Šehović. Veče je upotpunjeno kenijskim melodijama, koje je na gitari izvela Milica Milović.

PROČITAJTE I OVO:  Termin „knjiški moljac” ima neočekivano poreklo
PROČITAJTE I OVO:  POL NJUMAN KAO BETMEN, A GOLDI HON KAO HARLI KVIN: Evo kako bi izgledali junaci superherojskih filmova da su SNIMANI PRE POLA VEKA

Knjiga „Kenija: Damari divljine“ je putopisno delo koje nas kroz neverovatne opise vodi u egzotične predele ove mnogoljudne i raskošne zemlje, a pisac Ljubivoje Ršumović ju je preporučio svima koji žele na pravi način da se upoznaju sa ovom afričkom zemljom.

Francuski pisac Gistav Flober rekao je – čitajte da biste živeli. Danas je veliki problem namamiti nekako decu da čitaju, pa razmišljam o tome koliko je ova Viktorova knjiga zapravo mamac da se čita, da se upoznaje. Ono što je mene uzbudilo, uplašilo, rekao bih, i podsetilo na moja stara iskustva, to je strah, pa bih posebno izdvojio deo knjige o selfiju sa zmijom. Naravno da je svako putovanje, bilo ono kolektivno ili individualno, iz zadovoljstva, ili iz puke potrebe, skopčano sa nekim rizicima, a posebno je rizično krenuti u Keniju, koja je, kako sam shvatio, puna strahova raznih oblika i raznih jačina. Viktor je priču o selfiju sa zmijom ispričao kao anegdotu, pa me je tokom čitanja zanimalo da li je osećao strah.“

Viktor je odmah odgovorio: „Uvek govorim da nisam hrabar čovek, ali ne osećam strah. To nisu istovetne stvari. Nikada neću ići svesno u opasnost. Greška je kada moja putovanja nazivaju avanturističkim, jer se ja uglavnom trudim da izbegnem avanturu, međutim, naravno da se stvari događaju. Putujem zato što me zanima da upoznajem narode i zemlje. Ali možda imam prirodni talenat za putovanja, kako mi je jednom rekla Mirjana Bulatović. Rekao bih da se to ogleda u tome što se svuda osećam kao kod kuće. Taj osećaj mi daje neku vrstu spokoja i onda i mogućnost da se zaista na svim tim destinacijama i snađem kao kod kuće.“

Pesnikinja Mirjana Bulatović, kojoj je autor i posvetio knjigu „Kenija: Damari divljine“, jer ga je izvukla iz spisateljske krize, govorila je i o Viktoru kao putniku, i o Viktoru kao piscu.

„Ko ne može biti svetski putnik? Konformista, hedonista, plašljivac, mizantrop, šovinista, rasista, religijski fanatik, pesimista, lenjivac, prznica, zakeralo, cinik. A ko može da bude dobar svetski putnik? Asketa, optimista, radoznalac, čovekoljubac, a uz to neustrašivi, snalažljivi, dobronamerni, saosećajni, velikodušni, trpeljivi posvećenik istraživačkog duha, baš kakav je Viktor Lazić. Svetski putnik po svemu. A ko može da bude putopisac? Onaj koji uz sve navedene vrline ima i književni dar. Naravno, tu se i linija sudbine protegne preko zemljinog šara, pa pred putopisca iskaču svakojaka čudesa, jer ga Bog pošalje na pravo mesto u pravom trenutku. Zato „Kenija“, kao i ostale Lazićeve knjige sa putovanja, obiluje zanimljivostima opisanim na upečatljiv, slikovit i dinamičan način. Ukrcajte se na knjigu i putujte.“

Urednica Dubravka Dragović Šehović je posebno istakla to što ova knjiga nije klasičan putopis.

„Ovo nije bedeker sa uputstvima gde možete dobro da jedete, ili šta treba obavezno da posetite. Viktor vas uvodi u jednu zemlju, u jedan način razmišljanja, koji nam je možda blizak, a možda i nije. Mi sa njim upoznajemo brojne ljude, shvatamo njihov način razmišljanja. Iako kažemo da on nije avanturista, njemu se stalno otvaraju neke nove perspektive. Mnogo je doživljaja koje opisuje u ovoj knjizi, a kroz celo delo je protkan humor. Njegova duhovitost izvire iz skoro svake strane. To je nešto što knjigu na poseban način oplemenjuje. Viktor je dobronamernik. On zaista kreće sa puno ljubavi, sa mnogo empatije prema ljudima koje na putovanju upoznaje. I to je divna stvar. On nema predrasude, želi sve da upozna i da pruži ruku prijateljstva. On je, takođe, čovek koji želi mnogo toga da nauči na putovanjima, a sreća nas kao čitalaca je to što sve što je doživeo, i na putovanjima naučio, zna fenomenalno da prenese. Njegovi putopisi se čitaju kao vrsta romansirane biografije, jer on unosi toliko emocija u sve to i toliko daje sebe. Vrcav je, interesantan, njegove knjige se čitaju lako, ali ono što je posebno važno je to da on, pored avantura, iznosi i mnoge probleme koje susreće u zemljama koje posećuje, njemu se ljudi obraćaju, iskreno mu se poveravaju, a on to na pravi način ume da nam predstavi. Mnogo je podataka koje nam Viktor saopštava o Keniji, koje mi kao obični turisti nikad ne bismo saznali, ali kroz njegovu knjigu imamo priliku da učimo, a uz to i da uživamo čitajući.“

Viktor je na putovanjima proveo 15 godina, obišao je stotinak zemalja na šest kontinenata, ali, kad je Afrika u pitanju, odabrao je da piše baš o Keniji. Zašto?

„Dok sam razmišljao o kojoj afričkoj zemlji da pišem, pozvala me je jedna devojka sa kojom sam se u Keniji družio – kustoskinja Eli. Ja sam se njoj udvarao tako što sam joj rekao da pišem knjigu o Keniji, a to tad nije bilo ni približno u planu. Prošlo je dosta godina otkako sam dao to obećanje, pa sam se postideo što ga nisam ispunio kad me je pozvala i pitala šta se događa sa tom knjigom.“

Kenija je zemlja izuzetne lepote, ali i velikih opasnosti.

„Ja sam u prvim danima imao jednu strašnu situaciju. Išao sam ulicama Najrobija i primetio da me prate, i to na veoma neobičan način – na svakih nekoliko koraka jedan čovek odlazi i daje znak drugom čoveku da nastavi da me prati. I tako je bilo pet-šest različitih ljudi koji su išli za mnom. Prošao sam pored policijske stanice i odmah uleteo unutra. Oni su u roku od pola sata pohvatali ljude koji su me pratili i ispostavilo se da su to radnici turističke agencije koja je planirala da mi proda safari. Međutim, činjenica je da je Kenija zemlja koja nije bezbedna i gde lako može da se dogodi da budete opljačkani i napadnuti, možda i kidnapovani, gde su se desili mnogi teroristički napadi o kojima i pišem. Mada ja nisam imao nikakvu veću neprijatnost, ali je uvek bio prisutan obzir da moram da pazim u kom hotelu odsedam, da ne mogu nigde da idem peške. To stvara osećaj težine, pa se ne osećate prijatno. Ja sam naučio da volim sve zemlje, a posebno da ne smem da pišem o njima ako ih ne volim. Sve ove stvari koje sam video i proživeo nalaze se na nekom stotom, ili čak hijaditom mestu, a pre toga su sve dobre stvari koje su se dogodile. Ne moraju to biti dobre stvari u smislu nečega lepog što se meni dogodilo, ali recimo koliko sam toga saznao o izuzetnim ljudima koji su svoje živote posvetili da bi tu zemlju učinili boljom, podjednako Kenijci i kolonosti, među kojima je bilo onih koji su postali stanovnici Kenije i koji su ceo svoj život posvetili da unaprede tu zemlju. Dobar deo moje knjige je posvećen životima tih ljudi. A inače jedan od najlepših trenutaka dogodio mi se u Kilifiju, gde postoji bioluminiscencija – kada uđete u vodu u kojoj žive svetlucavi planktoni, koji su kao milion svitaca, oko vas kao da svetli milion zvezda dok plivate. Toliko uzbuđenje sam retko kad u životu osetio“, ispričao nam je Viktor Lazić,