Pišući o izolovanom Polarisu Snežana Kanački tka priču o društvu koje tako dobro poznaje jer živi u njemu.
Nakon posebno krvavog Trećeg svetskog rata i klimatskih promena koje su se, uprkos očekivanjima razumnih oblika života poput Donalda Trampa, ipak dogodile planeta Zemlja više nije bila baš tako gostoljubivo mesto za život. Sunce nije izvor života već uništitelj sveta. Efekat staklene bašte na steroidima je pokazao sve svoje mišiće. Visoke temperature bile su kobne za biljni i životinjski svet. Nivo svetskih mora i okeana je neprekidno rastao sve dok na celoj planeti nije ostalo još samo jedno kopno. Kopno Južnog pola. Na tom poslednjem kopnu spas i život su potražili ostaci čovečanstva. Poučeni negativnim rezultatima koje donelo potrošačko društvo i oružani sukobi proizvodnih snaga uvijenih u uniforme nacija ljudi su pokušali da na Južnom polu stvore samodovoljnu zajednicu baziranu, ne na pohlepi, već na potrebama. Mesto gde svako je dobija onoliko proizvoda koliko mu je potrebno.
Polaris je poslednji grad onoga što je ostalo od čovečanstva. U pitanju je mala i izolovana zajednica zadovoljnih ljudi. Nasilje im je napoznato, a sve što žele je da žive svoje male živote kao graditelji, lekari, zaštitari, počasni građani, naučnici… I tako već, evo, pet vekova. Pastorala je trajala sve dok se posle četiri stotine godina nije desila prva nasilna smrt, smrt doktora Martina Lensa. Bio je to tek početak niza događaja koji će uskomešati žabokrečinu života u Polarisu. U samom središtu ovih dešavanja nalazi se grupa prijatelja Leo, Viktor, Anhela i Mirela. Njihove mladalačke emocije i strasti dolaze na proveru u vihoru događaja koji mogu ugroziti i samo postojanje i opstanak Polarisa. Zemlja oko Polarisa se polako budi, a u pećinama nešto strašno počinje da se kreće.
U svom književnom prvencu Polaris – poslednji grad, u izdanju Nove Poetike, mlada srpska književnica Snežana Kanački nam daje svoju viziju budućnosti. I sama odrastala u turbulentnim tranzicionim vremenima i u društvu koje se nalazi na tradicionalno nestabilnim političkim tektonskim pločama Balkanskog poluostrva Kanački slika svet u kome sile živote i smrti žive jedne pored drugih. U Polarisu život buja na negostoljubivim i mrtvim stenama, ljubav i mržnja se tako lako prepliću i smenjuju, strah od neizvesnosti i izvesnost vekovne stagnacije sasvim lepo funkcionišu među građanima i građankama Polarisa. Kao osoba koja je prve korake i prva slova učila u zemlji pod nepravednim sankcijama autorka odlično zna za život gde su resursi i hrana ograničeni, svedeni na dnevna sledovanja, društvo u kome iz mraka uvek može da iskoči neki čudovišni Lovac, neki slepi Vargun i da otme nekoga koga volimo. Pišući o izolovanom Polarisu Snežana Kanački tka priču o društvu koje tako dobro poznaje jer živi u njemu.
U ovome leži i zamka iz koje autorka kao da ne uspeva da se iskobelja. Snežana Kanački se odlično snalazi kada piše o onome poznatom. O istoriji Starog sveta, o njegovim dostignućima, građevinama, o ratovima… Ali čim treba da iskorači iz domena svima nama poznatog i zađe u svet posle našeg (a koji se u romanu već dogodio) autorka ostaje bez teksta. Tako, na primer, jasno i detaljno govori o oružju upotrebljavanom tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ali kada spomene Treći svetski rat (za koji sveznajući pripovedač kaže da je bio posebno strašan) tu reči zaneme. Prisutni su opisi spomenika i građevina koje je čovečanstvo izgradilo u našoj prošlosti, ali izostaju građevine nakon našeg doba. Saznajemo iscrpne detalje iz života Jovanke Orleanke, a nemamo nijednu priču o nekoj heroini budućnosti. Gotovo je nemoguće da za nekoliko vekova ratova, haosa i bezumlja čovečanstvo nije dobilo još neku priču poput one o seljančici iz Orleana. Opisi fizičkog izgleda junaka priče su veoma detaljni dok su opisi Polarisa veoma svedeni i minimalni. Kao da se autorka boji da iskorači iz sveta poznatog i dopusti mašti da se razigra.
Uprkos svemu, Snežana Kanački je u svom književnom prvencu uradila sjajan posao. Sve što je mogla sama da postigne ona je uspela. Dobro vlada rečenicama i sa lakoćom vodi radnju u onoj meri koliko to njene mogućnosti i uslovi dopuštaju. Bolno je očito da romanu Polaris – posledni grad fali urednička ruka. Potreban je još jedan par očiju da vidi ono što autorka sama, uz svu dobru volju i inteligenciju koju očito poseduje, ne može da vidi. Prava je šteta što nije postojao neko ko će joj skrenuti pažnju na pojedine stvari čije bi korekcije izbrusile ovu priču i od nje načinile pravi mali dragulj domaće fantastične književnosti.
Roman Polaris – poslednji grad je prvi deo priče. Nadamo se da će tokom procesa nastanka drugog dela autorka uspeti da premosti neke probleme jer bi bila prava šteta da se ovakav potencijal, koji očito postoji, ostane da neiskorišćen čami u nekom proseku i poraznoj osrednjosti.
Snežana Kanački je mlada autorka pred kojom je dugačak put i koja ima ogromnog potencijala da pokaže šta zaista zna i ume sa rečima. Polaris – poslednji grad je njen prvi korak.
Piše: Milan Aranđelović
