-Kako je jedan trubački orkestar snimio CD pre najvećih imena jugoslovenske estrade?
-Kako je srpska truba u vreme komunizma i previranja izmamila suze i aplauze u Dubrovniku?
-Zašto nikada nije osnovan duvački narodni orkestar Radio Televizije Beograd?
Odgovor na ova i još mnoga pitanja krije se u knjizi Gongova truba Slobodana Jelića Karanskog (1963.) koja se ovih dana pojavila u prodaji i odmah izazvala veliko interesovanje brojnih poštovalaca trube i muzike Svetozara Lazovića Gonga. Uz brojne propratne fotografije iz arhive Dragana Lazovića, knjiga obuhvata period od najranijih posleratnih godina, preko Gongovog detinjstva i učenja sviranja, do poslednjih dana njegove karijere.
Knjigu odlikuje i autorovo vešto prebacivanje na prvo lice jednine gde Svetozar priča o sebi i svom životu; njegovo kazivanje pisac, u svom specifičnom stilu pripovedanja, prenosi na sličan način kao i razgovor sa Tihomirom Murićem, solunskim ratnikom koga je ovekovečio u svom prvom romanu Tile Solunac.
“Tačno zabeleženi datumi i godine, bogatstvo slika i kolora, daju posebnu čar ovim stranicama, a poneka prozna pesma i rima još više obogatiše priču koja uglavnom reče sve najbitnije stvari… Da se svi skupa setimo i podsetimo na ta prošla, sjajna i burna vremena”, u pogovoru ove knjige kaže dr. Marija Vasić.
Svetozar Lazović Gongo (1952.-2001. Dražinovići, Ježevica kod Požege) je proslavljeni srpski trubač, dobitnik Majstorskog pisma. Njegove interpretacije pesama Pšeničice sitno seme, Stani, stani, Ibar vodo i Pogledaj de, mala moja su neprocenjivo blago naše kulturne baštine. Spomenik kod Doma kulture u rodnoj Velikoj Ježevici prijatelji i poštovaoci su mu podigli 2016. godine.