U književnom opusu Ane Atanasković, autorke koja se već profilisala kao prefinjeni hroničar istorijskih sudbina i intimnih svetova velikih žena naše istorije, roman „Krik“ (u izdanju Lagune, 2026.godine) predstavlja vrhunac njenog dosadašnjeg lirskog i dokumentarnog rada.
Nakon “Zmajeve žene” i više nego dirljive priče o životu Jelene Gatiluzio, supruge Despota Stefana, napisala je roman “KRIK” koji je definitivno najkvalitetniji roman koji je Ana Atanasković do sada napisala, dajući ovom štivu notu neprolaznosti i ostavljajući ovom pričom pečat za večnost svog stvaralaštva.
Smešten u 1915. godinu, u vreme kada je Srbiju pustošila jedna od najstrašnijih epidemija pegavog tifusa u modernoj istoriji, ovaj roman nudi mnogo više od puke istorijske rekonstrukcije. On se oblikuje kao autentičan, duboko emotivan i filozofski spomenik posvećen dr Elizabet Makbin Ros, škotskoj lekarki koja je svesno položila svoj život lečeći srpske vojnike i civile u Kragujevcu.
View this post on Instagram
Atanaskovićeva u ovom delu koristi specifičnu, unutrašnju epistolarnu formu: dok se bori sa smrtonosnom bolešću, dr Ros u sopstvenim mislima upućuje seriju unutrašnjih pisama Nadeždi Petrović, našoj proslavljenoj slikarki i bolničarki koja u tom istom trenutku proživljava sopstveni pakao i umire u valjevskoj bolnici. Kroz ovaj složeni, poetski zamišljeni dijalog dveju srodnih duša, autorka tka narativ o prkosu, prolaznosti, snazi ženskog duha i trijumfu humanosti nad ništavilom. Radnja romana teče na više nivoa realnosti i sećanja.
Dok je fizičko telo dr Elizabet Ros vezano za skromnu i prenatrpanu bolničku postelju u Kragujevcu, njen um slobodno luta kroz prostore i sećanja, rekonstruišući fascinantan životni put koji ju je doveo na Balkan. Knjiga vodi čitaoca kroz raličite faze života naše junakinje, i opisuje njen neverovatni život put, o kome se tako malo znalo. Naša istorija pamti i zahvalna je britanskoj medicinskoj misiji, ali među tim imenima, ime dr Elizabet Makbin Ros nije bilo isticano ni pominjano u onolikoj meri, koliko je to ova hrabra, neustrašiva mlada žena zaslužila.
Mladost u Škotskoj i Londonu
Odrastanje u Tejnu, među divljim, surovim pejzažima škotskih ostrva, oblikovalo je Elizabetin neustrašivi karakter i nepokolebljivu želju za slobodom. U Londonu se suočava sa rigidnim društvenim normama s početka 20. veka, gde kao jedna od prvih žena lekara mora da se bori za sopstveno mesto u profesiji.
View this post on Instagram
Ipak, jedan od najegzotičnijih i najdinamičnijih delova romana opisuje njeno vreme provedeno u Persiji. Tamo je radila kao lekarka, boraveći među nomadskim plemenom Bahtijari. Ovi predeli unose u roman jarke boje, miris avanture i orijentalni fatalizam koji će Elizabet pomoći da razume duboku patnju naroda na koji će naići u Srbiji.
Dolazak u Srbiju (Niš i Kragujevac)
Odlazak na Balkan za dr Ros nije bio plod trenutnog hira ili nepromišljenog entuzijazma. Ona stiže u Niš, a potom u Kragujevac, potpuno svesna opasnosti i činjenice da se sa ovog puta verovatno nikada neće vratiti kući. Njena žrtva je svesna i oslobođena svakog patosa – ona proističe iz duboke etičke potrebe da se pomogne ljudskom biću u nevolji.
Poseban emotivni tonalitet u narativ unose i lirski, duboko dirljivi susreti sa pesnikom Prokopijem Prokom Jovkićem (poznatijim kao Nestor Žučni), koga autorka oživljava kao glavnog muškog lika, pružajući dr Ros prostor za najsuptilniju razmenu emocija i duhovnu bliskost u predvorju smrti.
Zamišljeni odnos dr Elizabet Ros i Nadežde Petrović: Dva tasa iste vage
Najoriginalniji i idejno najvažniji aspekt romana „Krik“ jeste zamišljeni, metafizički odnos između dr Elizabet Ros i Nadežde Petrović. Istorijski gledano, obe heroine su se našle u istom vrtlogu istorijskog udesa 1915. godine: Elizabet u Kragujevcu, a Nadežda u Valjevu. Obe su delile slične rane mladalačke puteve – boravak i obrazovanje u Nemačkoj u gotovo identičnom periodu – što autorka koristi kao polazište za građenje njihove sudbinske povezanosti.
U romanu, ovaj odnos funkcioniše kao duhovno sestrinstvo dve žene koje su pomerale granice mogućeg u svojim sredinama. Ana Atanasković ih postavlja kao „dva tasa na vagi jednog vremena“. One se ne sreću na fizičkom planu, već kroz Elizabetin unutrašnji monolog, koji prerasta u neku vrstu transcedentalne prepiske. Obe junakinje su prekršile konvencije i postavljene moralne uzuse svog doba.
Elizabet je izabrala medicinu i nomadske rute umesto mirnog građanskog života u Škotskoj; Nadežda je izabrala neshvaćeni ekspresionizam, slobodu slikanja i blato ratnih bolnica umesto salonskog komfora, dok dr Ros ljudsku anatomiju i borbu protiv bolesti vidi kao pokušaj uspostavljanja reda u haosu sveta, ona u Nadeždinom slikarstvu (naročito kroz crvene božure i ekspresivne poteze četkicom) prepoznaje isti onaj unutrašnji krik za životom koji i sama oseća, i zato u jednom od pisama Nadeždi kaže : “U tvojoj zemlji pesma prebiva u životu smrti”, opisujući savršeno precizno mentalitet naroda kome je došla da pomogne ali, koji je, prolazeći sa njim sve golgote i strahote iskreno zavolela.
Elizabet se u svojim mislima obraća Nadeždi kao jedinoj osobi koja u tom trenutku može u potpunosti da razume težinu mirisa dezinfekcionih sredstava, vatre tifusne groznice i samrtnog ropca mladih vojnika. To je razgovor bez maski, oslobođen potrebe za pravdanjem sopstvenih izbora. One jedna u drugoj pronalaze ogledalo sopstvene neustrašivosti.
Kulminacija romana i njegova estetski najsnažnija sekvenca jeste trenutak umiranja dr Elizabet Ros.
Ana Atanasković izbegava zamku naturalističkog ili patetičnog prikaza agonije. Umesto toga, ona Elizabetinu smrt oblikuje kao čin potpune lucidnosti, trivijalnog i uzvišenog mira, u kojem je junakinja do poslednjeg daha apsolutno svesna svega što se oko nje i u njoj dešava.
Dok tifus preuzima njeno telo, temperatura raste i fizički svet počinje da bledi, Elizabetin intelekt i unutrašnje oko ostaju kristalno jasni. Ona ne pada u delirijum; ona svesno posmatra gašenje sopstvenih organa kao lekar, ali i kao filozof. U tom stanju povišene svesnosti, koje u podkastu „Bukmarker“ opisuju kao „treće stanje“ uma, granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti potpuno nestaju. U tim završnim trenucima, dok leži potpuno nepomična, Elizabet registruje svaki zvuk u kragujevačkoj bolnici: jauk vojnika u uglu sobe, šapat kolega koji tiho govore o njenom skorom kraju, kapljice kiše koje udaraju o prozorsko okno. Međutim, umesto straha ili žaljenja, u njoj se rađa neverovatna, svetla radost čistog postojanja. Ona u potpunosti prihvata svoju sudbinu, ne kao kaznu, već kao zaokruženje sopstvenog slobodnog izbora.
Njen unutrašnji krik u trenucima prelaska sa ovog sveta nije krik užasa, već krik slobode i prkosa prema prolaznosti. Ona se u mislima poslednji put snažno okreće ka Nadeždi Petrović, ostavljajući joj u amanet testamentarnu poruku koja odzvanja kao ključni moto celog romana: „Svakoga dana se nasmej u lice smrti i živi, živi!“
Ova scena je napisana sa izuzetnim lirskim intenzitetom. Autorka koristi metaforu iskre koja se prenosi sa čoveka na čoveka, poput svitaca koji u mraku odgovaraju na svetlost drugih svitaca. Elizabetina smrt tako gubi karakter konačnog nestanka i postaje prelazak u čistu svetlost, u trajnu energiju koja inspiriše. Ona umire svesna da njena žrtva nije uzaludna, jer je uspela da dâ sebe do samog kraja, naiskap i bez zadrške a svoj život zaključuje rečima : “Nisam uzalud živela!”
„Krik“ Ane Atanasković predstavlja izuzetno ostvarenje savremene srpske književnosti koje uspešno spaja istorijsku građu sa dubokim psihološkim i filozofskim poniranjem u ljudsku dušu. Fokusiranjem na zamišljeni dijalog između dr Elizabet Ros i Nadežde Petrović, autorka je kreirala univerzalnu priču o solidarnosti, herojstvu i nadvladavanju smrti kroz ljubav prema čovečanstvu.
Naročito u scenama Elizabetine svesne i lucidne smrti, roman dostiže estetski vrhunac, podsećajući čitaoca na to da se kvalitet života ne meri njegovom dužinom, već intenzitetom davanja i hrabrošću da se živi autentično. Ovaj prikaz bi stoga trebalo da posluži kao poziv publici da se prepusti ovom potresnom, ali duboko katarzičnom književnom iskustvu koje ostavlja neizbrisiv trag u srcu.
Piše: Jelena Nedeljković