Izdavačka kuća Akademska knjiga nedavno je objavila nove naslove. U pitanju su Sunovrat ruske kulture Svetozara Poštića, Putinov kontinent? An Niva i Pregled proizvoda za kontrilu buva Predraga Kočovića.
Boljševici su vlast u Rusiji preuzeli 7. novembra 1917. godine, posle niza odlučnih akcija i zauzimanja Zimskog dvorca u Petrogradu. Usledio je krvav građanski rat, koji je odneo deset miliona života, dva miliona ljudi oterao u emigraciju te izazvao ogromnu glad i nemaštinu u zemlji. Obračun komunista s buržoazijom uništio je privredu i kulturu do neprepoznatljivosti.
U knjizi Sunovrat ruske kulture Svetozar Poštić obrađuje Februarsku revoluciju, Oktobarski prevrat i građanski rat, naročito Beli pokret, koji je konačan poraz doživeo 1922. godine. Autor nam daje nove uvide u propast ruske kulture u određenom istorijskom periodu – kroz opise učesnika i svedoka ove tragedije i njihovih životnih sudbina. U poslednjem delu knjige prikazan je rat protiv Crkve i vernika, koji je za cilj imao da iskoreni tradicionalnu religioznost i uspostavi veru u Revoluciju, dijalektički materijalizam i ostvarenje raja na zemlji.
Nemoguće je, kada se pomene Rusija, izbeći stereotipnu poplavu izjašnjavanja „za Putina i protiv njega”. Kažem iskreno: daleko je od mene ideja da dam konačan odgovor na pitanje „Šta je Putinu u glavi?“, kao i da tvrdim kako Putin predstavlja „dobro“ ili „zlo“ za svoju zemlju – ni u kom slučaju ne postavljam se kao sudija – radije želim da slušam ono suštinsko, što će reći, šta Rusi imaju da kažu o tome i da pokažu kako je, ovako ili onako, taj čovek pratio njihove živote u poslednjih sedamnaest godina. Krenućemo od krajnjeg istoka, pa ćemo se popeti od evropskog dela Rusije – što je, na povratku u zemlju, odlučio da uradi Aleksandar Solženjicin, dobitnik Nobelove nagrade za književnost – pokazaćemo koji to motivi, koja osećanja utiču na izbor ruskog naroda, i zašto glasati za Putina u glavama Rusa ne znači nužno glasati za „diktatora“. Pokušaćemo da pojmimo „malu stvarnost“ u „velikoj“ i propitamo društvo kako mu izgleda svakodnevica, čemu se nada, od čega strepi, koje mesto zauzima u koncertu nacija. Ne zauzimajući strane i bez stereotipnog viđenja, želeli bismo da pokažemo pažljivu i dobronamernu znatiželju dok budemo predstavljali previranja jednog složenog i tako zanimljivog društva.
An Niva
Nova knjiga priča Pregled proizvoda za kontrolu buva Predraga Kočovića dolazi nam nakon duže pauze i prethodnih knjiga, romana Spot (2008) i Žmurke (2005), koje su nam predstavile novog ali temeljnog i zrelog pripovedača, izuzetno senzibilisanog rukopisa. Kao i u pomenutim izdanjima, Kočović je i u ovoj knjizi zadržao disciplinovan jezik i rečenicu, ali s veoma profilisanom gradacijom naracije. Njegov pripovedački postupak je dramaturški znatno drugačije koncipiran i, kao vizuelni umetnik (autor je slikar po obrazovanju), može se primetiti da je otvorio novi koncept kao ciklus ili niz transparentnih vizuelnih planova ukoričenih u pripovedački mozaik. Iako je, uveren sam, posve nebitno i izlišno svrstavati knjige u žanrove, ne mogu da ne primetim da ovu knjigu nije lako klasifikovati. Pored navedenog, razlog tome je i osobenost pripovedačkog umeća i talenata koje poseduje Predrag Kočović. On o stvarnim istorijskim činjenicama i likovima piše s tako zavodljivom lakoćom da vas zaista vuče da čitate, a celokupna naracija je začinjena njegovim šarmantnim opaskama i istančanim smislom za humor. Prepoznaćete mnogo digresija, vezanih za našu noviju istoriju i tradiciju, ali vas te paralele neće opteretiti. Okretaćete stranicu za stranicom prosto zato što kroz činove ili reči svojih junaka pisac iznosi stavove sa kojima ćete se ili u potpunosti identifikovati, ili će vam otvoriti oči. Nešto poput Serđa Leonea; na pitanje zašto integralna verzija Bilo jednom u Americi traje 229 minuta, Leone je odgovorio: „Ja sam u zrelim godinama, da imam šta da gledam”. Tako i Kočović ima knjigu u kojoj će ozbiljan svet i te kako imati šta da vidi rado je čitajući.
Jovan Gvero
