Kada se pre nekoliko godina pojavila izdavačka kuća “Dokaz” je veoma brzo osvojila srca određenog dela čitalačke publike. Edicija “Nordic Noir” koju su pokrenuli postala je prepoznatljiva po originalnom izboru autora, ali i dizajnu njihovih izdanja. Onda je, po starom dobrom Marfijevom zakonu, sve krenulo naopako, od pandemije do sukoba u Evropi i ekonomske krize, ali se “Dokaz” hrabro drži, pre svega zahvaljujući sve većoj odanoj publici, ali i urednici Nataši Atanacković i kreativnom direktoru Nebojši Zoriću, koji su pokretači i temeljni stubovi ove izdavačke kuće. U želji da bolje upoznamo “Dokaz”, malo smo porazgovarali sa Natašom Atanacković.
- Sa kojom idejom je osnovana izdavačka kuća Dokaz?
Kada smo pokretali Dokaz pre četiri godine, najpre smo želeli da čitaocima bolje predstavimo nordijski noar, jer nam se činilo da su skandinavske krimi-serije ovde oduvek imale svoju brojnu publiku, a romani baš i ne u tolikoj meri, izuzimajući trilogiju Milenijum i Jua Nesbea. Imali smo želju da čitaoce upoznamo sa novim autorskim imenima s ovog podneblja, a da se kasnije, pored nordijskog noara, bavimo i kvalitetnom savremenom svetskom književnošću.
- Kako birate knjige koje ćete objaviti?
Nikada se nismo vodili onim da „to ljudi ovde vole da čitaju”, već nam je bilo važno da svaki roman, po našem mišljenju, bude vredan toga da ga predstavimo čitaocima. Pažljivo smo birali svakog od autora i ako pogledate sve ono što smo do sada objavili, videćete da su to sasvim različiti autorski senzibiliteti i dela, ali da im je zajedničko da poseduju kvalitet i da su to romani o kojima se diskutuje, što me kao urednicu veoma raduje.
- Da li je pandemija poremetila neke Vaše planove ili ste, bez težih posledica, uspeli da izađete neokrnjeni?
Svakako da nas je usporila, ali na naše planove trenutno mnogo više utiče veliki rast cena papira na svetskom tržištu i posledično – troškova štampe. To je nešto sa čime su svi izdavači suočeni i jedan od za sada najvećih problema, naročito za nas male izdavače.
- Kakve su reakcije čitalačke publike na pojavu Vaše izdavačke kuće i knjiga koje objavljujete?
Reakcije su baš lepe i nama i dan-danas često iznenađujuće, u pozitivnom smislu. Nikada nećemo zaboraviti naš prvi Sajam knjiga 2019. kada su čitaoci, nakon samo pet meseci od prvog izdatog romana i svega tri objavljene knjige do tada, u velikom broju dolazili na naš mali štand od četiri kvadrata i sa nama delili utiske o romanima i pružali veliku podršku onome što smo započeli. Nikada nisam razumela onaj pomalo elitistički, nedodirljivi stav pojedinih izdavača kada se radi o komunikaciji sa čitaocima – nama je ona zaista važna. Ja, pored ostalog, vodim i Dokazove društvene mreže i stvarno i stvarno volim da razgovaram sa čitaocima, a čini mi se da i oni prepoznaju i cene tu neposrednost u komunikaciji.
- Da li ste, za relativno kratko vreme, uspeli da se profilišete među publikom? Da li prepoznaju Vaša izdanja?
Prepoznaju nas najviše po ediciji Nordic Noir i modernom dizajnu. Zavoleli su naše skandinavske autore, pre svega Arnea Dala i Irsu Sigurdardotir, redovno se raspituju kada će izaći nešto novo i veoma dobro su upućeni u sve što radimo. To nam je veliki vetar u leđa.
- Ne mogu, a da ne primetim da je prepoznatljiv dizajn Vaših izdanja ono što Dokaz, svojim kvalitetom, izdvaja od velikog broja drugih knjiga. Ko je „krivac“ koji stoji iza ovoga?
Glavni i odgovorni „krivac” za dizajn svih naših korica jeste kreativna polovina Dokaza, Nebojša Zorić. On se i inače u okviru svog dizajnerskog studija Blend Graphics bavi dizajnom korica knjiga za domaće i uglavnom strane klijente; u Dokazu ima potpunu slobodu da se kreativno izrazi i čini mi se da se iz izdanja u izdanje trudi da nadmaši sebe. Ja se osećam privilegovanom što mogu „iz prvog reda” da pratim taj kreativni proces i „rađanje” svake naše korice.
- Koji naslov Vaše izdavačke kuće biste posebno izdvojili i preporučili za čitanje?
Dobro, jasno vam je da toliko stojim iza svega što smo do sada objavili da bih najradije preporučila da čitaoci krenu redom i pročitaju sve ali, ako bih morala da izdvojim jedno izdanje, onda bi to bio roman Ko su oni bili Gabrijela Krauzea – jedna pre svega neverovatno napisana knjiga, sva u žargonu, koja je pomerila granice u smislu poimanja toga šta sve može da bude dobra književnost. Svideće se čitaocima koji su radoznali i bez predrasuda, a nadam se da će na njih ostaviti sličan utisak kakav je i na mene kada sam je prvi put pročitala. Danima i nedeljama sam bila opsednuta ovim romanom, a ja kroz urednički izbor izgleda da uspevam da podelim svoje opsesije sa čitaocima.
- Koje su Vaše dalje ambicije i planovi?
Ambicija i planova je mnogo, ali su nas okolnosti naučile da ipak uvek moramo da idemo mali korak po korak. Ono čemu se najviše radujemo jeste početak realizacije književnog projekta European family ties and identity: scars and hopes koji je podržan u okviru programa Kreativna Evropa, uz čiju podršku ćemo u sledeće dve godine objaviti sedam sjajnih evropskih savremenih romana.
- Da li možete da nam otkrijete koju knjigu planirate da objavite u narednom periodu?
Ono što prvo planiramo da objavimo u 2023. godini i što će možda biti iznenađenje za naše čitaoce jesu debitantski romani dva domaća autora. Najpre će izaći roman Rejon 24 Borisa Džinića, jedan nimalo klasičan SF roman i nadasve topla priča o ocu i ćerki koji tokom misije na Marsu pronalaze novu nadu i način da se izbore sa velikim gubitkom. Svideće se ljubiteljima romana Endija Vira ili , na primer, filmova kao što je Interstellar. Drugi roman koji ćemo objaviti ubrzo nakon toga i u koji, moram da priznam, polažem baš velike nade jeste Devojačka soba Stevana Vraneša – jedan pravi beogradski roman kakav odavno nismo imali prilike da vidimo u domaćoj književnosti, zrelo napisana urbana priča o čoveku koji, tri decenije nakon što je pobegao od rata u Kanadu, ponovo dolazi u Beograd i koja, sigurna sam, nikoga neće ostaviti ravnodušnim i uz koju će se čitaoci i smejati i plakati. Pored ovih romana, čitaoce očekuju i nova izdanja u ediciji Nordic Noir – romani Katrine Engberg, Irse Sigurdardotir i Arnea Dala.
- Gde vidite Dokaz za deset godina?
Nadam se da ćemo pre svega biti zdravi, a volela bih da jednostavno nastavimo ovim putem kojim smo krenuli. I možda da imamo tu jednu izmaštanu knjižaru u kojoj će čitaoci pronalaziti knjige nezavisnih, malih izdavača, kao i predmete domaćih dizajnera i umetnika. To nam je sada želja na nivou naučne fantastike, ali i Dokaz je ne toliko davno bio nešto o čemu smo samo maštali. A kao što je govorio Mandela, it always seems impossible until it’s done.
Razgovarao: Milan Aranđelović
